"Lupež" - Miloš Balmazović

Upala si,
kao lupež
u moje snove,
zagolicala me
trepuškama crnim,
osetio sam
miris tvoje kose,
dodir usana tvojih
na obrazu mome.

Upala si,
kao lupež
u moje srce,
razvalila vrata
i bez najave
svila gnezdo
svojoj duši.

Upala si,
kao lupež
u moj život,
bez najave,
ušunjala se
pod moju kožu
i pustila
ljubav da teče
mojim venama.

Upala si,
lupežu slatki,
upala si,
neka si,
tu ostani i nikada ne idi...

"Volim i znam" - Miloš Balmazović

Znam Nju,
mada ne znam
boju glasa milog,
dodir ruke nežne.

Volim Nju,
kao lasta proleće,
kao sneg zimu.

Znam Nju,
mada ne znam
mekoću usana vlažnih,
otkucaje srca nežnog.

Oblačim joj senku,
kao jesen
žutu haljinu.

Znam Nju,
mada ne znam
kako duše dok spava,
da li me sanja?

"Ko te šalje" - Miloš Balmazović

Ko te šalje
da me probudiš,
snove mi pomrsiš,
jutrom me okupaš?

Ko te šalje
da blagosloviš,
grešnog klovna,
planinskom pesmom?

Ko te šalje
grehe da mi okaješ,
oprost da mi daš,
onu koju ne tražim?

Ko te šalje
da me čuvaš,
pijanog od bola,
mamurnog od noći?

Ko te šalje
suzama da me umiješ,
da me miluješ,
daškom vetra?

Ko te šalje,
anđele lepi,
da voliš
gavrana crnog?

"Ne dozvoljavam" - Miloš Balmazović

Ne dozvoljavam,
kiši da spere
otisak tvog poljupca,
sa mojih usana,
željnih tvog tela.

Ne dozvoljavam,
Suncu da otopi
otiske dlanova tvojih,
sa mog lica umornog
od lutanja kroz daljine.

Ne dozvoljavam,
vetru da oduva
dodir tvoj
iz moje kose,
razbarušene od snova.

Ne dozvoljavam,
dugi da se uvuče
u moje oči rosne,
jer znam...to nije most do tebe...

"Reka života" - Miloš Balmazović

Reka života,
nabujala od suza,
noćas
drugom vremenu
da odnese me,
kroz prašume
prozračnih misli
da ne lutam.

Rekom snova,
da otplovim
u nove zore
daleko od bola,
gde snovi
donose spas.

Reko života,
umilno što tečeš,
noći ove
prepuštam ti,
svoje snove.

"Kroz vreme" - Miloš Balmazović

Juče me poželi,
k'o sirotan
parče hleba,
kao malo dete
majku svoju.
Kao uzdah vetra
po žaluzinama
što svira,
u san da te odvede.

Sutra me pamti,
kao starac
mladost svoju,
kao vreme
vek protekli.
Kao kauboja,
što u smiraj dana
odjahati mora.

Noćas me samo imaj
kao Sunce zrake,
kao Mesec mene svoje.
Uzmi me noćas
sve je tvoje...

"Dobro mi je" - Goran Tadić

Kažem da sam dobro, da ne brine,

evo, baš me krenulo sa svih strana.

Sve se nadam da sam naučio da lažem,

da će poverovati da ću se bez nje snaći,

da ću ako zatreba biti srećan.

Zbog nje mi je, ne ume da brine.

Ona to nekako kao da sam joj jedini na svetu,

kao da bi joj srce prepuklo za mnom

kad bi mi se nešto desilo.

Čim se rastužim više no obično,

brine da ću s nekim zapodenuti kavgu,

tek da bi me na dvoboj izazvao,

brine, a dobro zna

da me neće ni nebo, ni zemlja.

Kako to da sam baš tad,

kad se baš ona pojavila,

zaboravio kako se voli?

Kako baš sad, kad odlazi,

da mi se čini

da bih umeo da se prisetim?

Jedi, kaže, obuci se,

zna da sam mali,

da ne umem da brinem o sebi,

a ne zna da brinem

da li jede i da li joj je hladno.

"Kada te ugledam" - Goran Tadić

Kada te ugledam, pogledom odvezujem nevidljivi čvor na pertli,

obraze stisnem ramenima

i dugme na košulji pokušam da smestim pod nokte,

kao dete, postidjeno pred razredom, zbog nepostojeće krivice.

Strepim da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,

da ću morati da kažem da sam dobro,

prećutkujući da zgužvam većinu dana, po kojima pišem sebe.

Dva meseca ne videh mesec,

da ga pitam vidi li kroz roletne da ti neko cipelu izuva

i tvoje malo stopalo prima na dlan,

pa ga čuva, kao malo vode i celiva, kao sluga.

Postoji li neko ko će ti dahom uvračati trepavicu, stisnutu prstima,

dok želju zamišljaš?

Ako postoji, šta on to ima što nemam ja?

Ima tebe i mora umeti da te ima.

Jedino tako ću osetiti krivicu što umem da mi nedostaješ

i prestaću da prepoznajem tvoj lik u talogu kafe,

u kom otisak prsta obećava ostvarenje želje, samo ako je ne kažem.

Bojim se da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,

a onda neću izdržati da ne izgovorim

koliko želim da te poljubim ispod lančića.

Kada te ugledam, poželim da te zamolim

da na Miholjdan, kad budeš slavila sebe,

prospeš čašu kupinovog vina preko ramena,

da imam čime, na Lazarevu subotu,

kad budeš dovoljno daleko,

ispucale usne da pokvasim,

dok budem ljubio tragove tvojih stopa.

"Trebaćeš mi u starosti" - Goran Tadić

Trebaćeš mi u starosti, kad budem gunđao,

jer ne znam gde su mi naočare,

da kažeš: “Eto ti ih na nosu, bleso matora.

Tako bi ti i srce još uvek tražio,

da nije bilo mene

da kažem da je na svom mestu”.

Trebaćeš mi u starosti,

da te se sa radošću sećamo,

umesto da te se sećam sa tugom.

Trebaćeš mi u starosti, da te opomenem

kad kažeš: “E, kad se setim kakva sam bila”,

da ne smeš tako govoriti u mom prisustvu,

jer si mi lepša no ikada.

Trebaćeš mi u starosti, da joj se rugamo

kada nas pita gde nam je bila mladost.

Trebaćeš mi u starosti, kad izlapim,

da kažeš: “Bolje mozak, nego srce”.

Trebaćeš mi u starosti,

da ne dopustiš da ostarimo.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš:

“A rekao si da me ne možeš voleti jače”.

Trebaćeš mi u starosti, da me grdiš

što tvrdim da doktori nemaju pojma

i ne pijem lekove,

jer si ti najbolji lek za moje srce.

Trebaćeš mi u starosti,

da me izbaciš iz kuhinje, kad praviš kolače:

“Strpi se, gori si od deteta”.

Trebaćeš mi u starosti,

kao što mi trebaš sada, ali mnogo više.

Trebaćeš mi u starosti, da me pitaš:

“Nije ti valjda opet do toga?”,

a ja da kažem: “Meni je uvek do tebe”.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš: “Izvini što sam vikala”,

a ja da te tešim: “Nisam te ni shvatio ozbiljno”.

Trebaćeš mi u starosti, kad me zoveš DEDA,

da kažem: “Reci, pile moje malo, pirgavo”.

Trebaćeš mi u starosti,

da te volim

i kada me starost napusti.

"Hoću li ikada" - Laza Kostić

Hoću li ikada
sakupljati mrvice jeseni s ulica
i skidati ti ljubav sa obraza
ja koji živim bez dokaza
i bez tvoje nežne reči

Hoću li ikada
tvoje jutro prepoznati rano
uz kafu
i misao o kojoj sam pisao
o kojoj sam sanjao još pre

Hoću li ikada
nekada
u nekom gradu Evrope
svejedno na severu ili jugu
preboleti s tobom tugu koju nosim

jer duša je moja tebi data
iza nekih prozora od zlata
koji gledaju u tvoje snove

Hoću li ikada
s tobom imati
tebi dati i od tebe primati

da mi budu sretni prijatelji
i ovo lišće da zazeleni
da mi počne život tamo
odakle si došla

i donela mirise puteva
i mesta gde si me našla

Iz zbirke pesama "Don Kihot sa likom žene"

Neće ovo biti najljubavnija pesma
niti ću ti tražiti da me
oh, ljubiš
oh, voliš
oh, grliš
...oh
samo ćuti malo
pa pusti da sve što je potrebno odrade prsti
a pri tom ne mislim
ni na šta bezobrazno

samo
potrebno je da ove usne osete
dodir nežniji od krila leptirovih
isprati liniju
uzmi premiju
okači me na rever kao orden časti
zavrti mi mozak kao ringišpil
oduvaj šarene konjiće
a umesto njih stvori mi
sad i odmah
smilje i bosilje i dunje i ptice
popni se na prvu banderu
pa sa nje vikni najjače
šta god
hodaj na rukama
zbog mene na komšijskom zidu grafit neki napiši
neka budem tvoj ulog na kartama
pa se za mene bori do poslednjeg daha
budi matador
budi kosmonaut
samo
pusti
neka rade prsti.

Iz zbirke pesama "Don Kihot sa likom žene"

A tako bih noćas da te volim
onako jednostavno i čisto
i detinje prosto
bez komplikacija i sikiracija
bez ''izvini'' i ''dokle bre više?''
ja bih samo da moj pupak spojim sa tvojim
i da te slušam kako dišeš
tako bih noćas
eh a tako bih da te volim
onako kao da je prvi put

ustreptalo
radoznalo
zbunjeno i sluđeno
nevino i uplašeno
nežno i slasno
da malo zaboli
i da se prekinem
onde gde sam najtanja
od žudnje
od želje
od ljubavi
od trebanja
tako bih noćas
i doveka!

Iz zbirke pesama "Don Kihot sa likom žene"

OSTANAK I ODLAZAK

Uz duboki naklon,
u znak poštovanja,
ljubim ruke,
koje me dovedoše do ludila.
Na vrhovima prstiju
više nema linija,
bez identiteta sam ostala,
izgubljena.

Ne vidim svrhu, ne vidim smisao.
Opijena smradom ustajalosti,
gnušam se istovetnih misli
prosutih pred mojim očima.
Razvodnjena osećanja,
na silu napisana pesma,
tek da je ima,
da ne vrišti bela površina,
tu, pred mojim očima.
Mudrovanje ili baljezganje,
više nije ni važno,
u duboki vir me uvlači saznanje
da se piše tek da se piše
a reči prazne, besmislene.

Probala, bila, videla da mogu,
iscedila iz sivih ćelija sva sećanja,
kao ludak se sama sa sobom svađala,
vrištala, ridala, volela i mrzela.
Pesma je otrpela sva moja ludila.
Pred očima mi igra ogromna, crna tačka.
Kao crna rupa me uvlači u sebe.
Naklon s moje strane,
prihvatanje neizbežnog,
dizanje ruku u znak predaje.
Vreme je dalje da se krene.

Pred očima mi iskaču nove mogućnosti,
putevi prosto mame,
toliko ćoškova, mračnih, u duši,
koji vape za otkrivanjem.
Sledeća stanica nije poslednja,
tek nova prilika,
izaziva me.
Posmatram stopala svoja, hoće li izdržati novo putešestvije.

Iz zbirke pesama "Don Kihot sa likom žene"

Šta nas to još drži
to mora da je nit pretanka
jer ja je ne vidim
a osećam se kao marioneta
ko to drži konce u svojim rukama
jedino su nam putevi isti
hodamo prateći otiske tuđih koraka
a jedno drugom do bola smetamo
gušimo
postoji li peta strana sveta
da se ka njoj otisnemo?

Autor Svetlana Polić

Smislena poruka
ili pokušaj utamničenja sebe.
Duboko,duboko
odzvanja tvoja reč,
vetar je prenosi
neslućeno daleko,
u pravo vreme za bol.

Neiskrena ljubav,
ili je potrebna drama,
publika da iz petnih žila viče,
da se dlanovi zacrvene
od aplauza,
uvek je potrebno
da neko posmatra,saoseća,
da zaokruži priču.

Od silnog čekanja
napetost je porasla,
pitoma želja se skromno povukla,
da ne smeta,
duboko,duboko,
ploviš
i nestaješ.
Bez traga.

Autor Marina Mihajlović Živković

I biće dan
veseo i razigran
kada sunce svane
a noć zastane
da odmori stare kosti
i opet ćemo moći
umeti
i hteti
na put da krenemo orni
po kamenim stazama
po mirisnim travama
i trnju bosi
da verujemo u bolje sutra.

"Obećavam" - Goran Tadić

Obećavam, čim se steknu uslovi, prestaću da te volim.

Moram biti siguran da ću zapamtiti ovo što me drži u životu,

kad se slučajno nekad sretnemo, ako se sretnemo,

nakon što proćaskamo o vremenu (o čemu bi drugom?),

da kažem “znaš li koliko sam te voleo”

(u prošlom vremenu, pošto planiram da prestanem),

pa ako to shvatiš kao pitanje i pitaš “koliko”,

da mogu precizno da odgovorim, bez preuveličavanja,

toliko precizno da oboje izgubimo tlo pod nogama,

da mi poljupcem usnu rasečeš, a ja kažem “najzad slatka rana”

i kažemo u glas “baš smo budale, jednom se živi”.

"Ustvari, trudim se da mi ne nedostaješ" - Goran Tadić

Ustvari, trudim se da mi ne nedostaješ,

jer ne znam čime bih, osim tobom,

nadoknadio toliki nedostatak.

Daleko od toga da si blizu,

a opet, daleko od toga da si daleko,

pritiskaš me, baš ovde,

a ja, umesto da te odgurnem,

stisnem jače to mesto gde te osetim,

da bude lakše noćas kad postane teže,

da se ljutim na sebe što sam te sinoć prejako zagrlio,

pa sada možda i tebi k'o meni bride grudi

i ne možeš da zaspiš, pa misliš da mi nedostaješ.

Ustvari, trudim se da mi bude svejedno

kad pomislim da mi nedostaješ,

trudim se da izmislim neku drugu tebe,

da ne bih mislio da čeznem za tobom, već za njom

i za tim da mi se njena koža za usne lepi, a ne tvoja.

Čak joj i ime izmislim, da bi se razlikovala od tebe,

al' badava, izgovorim tvoje ime, čim joj usne prinesem.

Ustvari, sasvim se dobro držim,

ne cmizdrim (puštam kap po kap, to se ne računa),

ne mislim na tebe (osim kada sama provališ u podsvest),

nikom te ne pominjem (osim kada pitaju za tebe),

ne pišem ti pesme (osim kad baš moram)

i trudim se da mi ne nedostaješ

(e, to mi već teže polazi za srcem,

jer ne znam čime bih, osim tobom,

nadoknadio toliki nedostatak).

"Polarna noć" - Katarina Desančić

Ne i ne. Ne smiruje se misao
već bludi dok Te budi kiša.
Pod Mesecom, nebom oblaka trudnih

Spavaj! Spavaj negiranjem jave
Jer želim tvojim snom mirisa pliša
da obojim plavo trave,

Crvene kalere, plave korale.
Stavljam Ti na telo poput obmane:
Velike i male igre, zvezde i oblake.
U dnu skriveno je:

Ne i ne. Ne budi se
jer volim da gledam nebo
kako se zeleni.
Ne budi se jer ispustićeš svetu
zastave a na pola
spustićeš ih meni.