Nije važno gde smo stali,
u nastavku svako sebe sastavlja
i nastavlja sa pokušajima
da sve što je sećanja vredno zaboravi.
Komadić preživelog komadića srca
služiće tek za tehničko održavanje krvotoka.
Znaš, pomislio sam da me ptica posrala
tog dana kada sam te sreo.
Istog sam časa naučio da se radujem
i da me zbog toga ne grize savest.
Ko bi rekao da će na berzi izgubljenih duša,
pre kraha, ovo malo dostići toliku vrednost
da bude vredno tebe?
Mogli smo se sresti bez zastajanja,
tek toliko da zavidim nekom
ko te, možda, zaslužuje,
kad već postojiš, ali...
Morao sam da te dotaknem,
jer čovek mora da dotakne svoj san
i uveri se da ne sanja.
Rasla je okrugla ravnica, kao krofna,
posuta šećerom u prahu,
nas dvoje u sredini,
kao figurice mladenaca na torti...
Ko bi verovao da nije san?
I ove će godine prvi sneg obeležiti
godišnjicu prekrivanja tvojih tragova
šećerom u prahu,
ravnica će mirisati na krofnu,
ali nije važno gde smo stali,
važno je da si produžila.
Zamisli, naučio sam da ne sanjam.
Noć mi služi da sklopim oči.
Vežbam za budućnost.
