"Arijanino pismo Pjeru"

Sve što smo do sada doživeli u jednom trenutku naših života sastavi
se i sve postane jasno.
Ono što smo tražili i o čemu smo maštali bljesne i sve postane
kristalno čisto i jednostavno.
Srećni smo tada...kao nikada.
A onda, opet nešto u vremenu koje neumitno teče sve rastavi u
 malene delove...raspoluti nas i opet sve postaje
 maglovito, boli...muči...preispituje do onog kada se pitamo zašto je
život ustvari tako jednostavan a ponekad ga je teško shvatiti...
U takvom jednom trenutku sam te našla...
Od tada svi dani i noći i prošla noć i ovaj dan su ispunjeni prazninom
koja se meša sa osećajem sreće da sam saznala da postojiš.
Sada smo tu zajedno sa mojim strahovima da ćemo se rastati i da ću
se tada rastaviti u sebi na sitne deliće...koji se neće moći sastaviti
opet do trenutka u vremenu kada će nas život možda ponovo spojiti i
mene sastaviti sa tobom u jedno, na drugom mestu u drugom
vremenu, sa razlogom.
Ili je sada to vreme i ti me skupljaš polako i stavljaš me u sebe da se
prospem svuda po tebi i tu ostanem...
Da tečem tvojim venama i spavam u tvom Srcu i mislima.
Bojim se prepreka koje trebam preskočiti...sama...jer ti mi pomoći ne možeš...
Ima dana kada mislim da treba da nastaviš svojim putem
i da te dobro prati na njemu.
Da ti srećne zvezde donesu svetlo u tvoje tamne noći znajući da si
dotakao moj život.
Ostavio svoj trag kao najvažniji u njemu.
Na tvom putu mnogi koje si sretao ili ćeš sresti mogu ostaviti po nešto
na njemu ali ako se ti držiš dobroga puta možeš biti njihov učitelj i
naučiti ih dobrome...
Bilo koji put da odabereš on će te odvesti do mesta gde trebaš biti na
kraju svoga putovanja.
Da li sam ja ta, koja će biti tada pored tebe?
Ja, tako jednostavna, a komplikovana i željna ljubavi koja ide ovim
životnim stazama?
Koja je verovala u večnost a pronašla prolaznost.
Verovala u svoj put Srca na koji sam poslednji put stavila kamen bez
želje da ga pomeram...
Sve svoje želje u snove sam utkala jer u snovima je prolaznost
nepostojeća...
U snovima se sve može...
Možeš li me dodirnuti neostvarenim mislima, pokloniti mi neodsanjan
san i dopustiti, da upoznam večnost sa njima...
Možeš li mi dozvoliti da bosim nogama trčkaram u tebi i da ne
zaplivam u jezeru zaborava....
Možeš li biti onaj tračak nade što se zorom budi.
Možeš li...

"Potrebni su mi..."

Potrebni su mi dani,
da prihvatim istinu,
da me više ne želiš...

Potrebni su mi meseci,
da se sa tom istinom,
pomirim i izborim.

Valjda,
zato što te,
još uvek volim!

Potrebne su mi godine,
da tugu svoju prebolim.
Ali će,
bar još jedan život
biti potreban,
da prestanem da te volim

"Ponekad'..."

Ponekad mi se učini
da mogu da dohvatim zvezde...
Jedan osmeh je za to dovoljan.
Jedan iskren,
na licu koje volim,
dok svet oko nas
prestaje da postoji...
Rastapaju se boje
kad nam se sretnu pogledi
koji govore isto...
I nema ničeg oko nas...
Samo miholjske boje
toplo miluju prostor
u kome postojimo...
Jel' dovoljno?
Jeste...
Dovoljno je samo saznanje
da takva ljubav postoji.
Biće...
Jer, samo takva
i može da postoji.
Tiha, ogromna, prećutana...
Jesam li srećna?
Prećutaću...
I hodaću
po nitima mesečine
do njegovih snova...
Srebrnim prahom tajni
posuću svoje tragove
da ne znam
da se vratim...

"A ja cu te i sutra cekati..."

A ja ću te i sutra čekati na starom mestu...
Među svima, koji
kao da nikad nisu čuli otkucaje
ni svog, ni srca drage im osobe...
Voliš, ljubiš i za njih,
veliko je Srce tvoje,
a moja malenkost iza ćoška
ti kaže samo...tu sam...
Osetiš li to...
To je samo dovoljno
da me u toj
nemoj tišini
osetiš...

"Ne budi daleko od mene" - Pablo Neruda

Ne budi daleko od mene ni jedan dan,
jer, ne znam kako bih rekao, dan je dug
i cekat cu te na nekoj stanici
kad negdje daleko usnu valovi.

Nemoj otici ni samo jedan cas, jer tada,
u tom casu, spoje se kapi nesanice
i mozda ce sav dim sto trazi svoju kucu
doci da ubije i moje izgubljeno srce.

Jao, neka se ne razbije tvoj lik na pesku,
jao, neka ne lete tvoje vjede u odsutnosti:
ljubljena ne idi od mene ni za trenutak,
jer u tom otici ces tako daleko

da cu obici zemlju ispitujuci
hoces li se vratiti ili me ostaviti da umrem.

"Ljubavna pesma" - Rajner Marija Rilke

Kako da dusu sputam
da se tvoje takne?
Kako, mimo tebe,
da njom da grlim
druge stvari i daljine?
Ali, rado bih je sklonio
na neko zaboravljeno mesto
usred tmine
u neki izgubljen kut,
u kom nece je tvoje
njihati daljine.

Ali, ipak, sve sto dodirne
nas dvoje
ko gudalo nas
nekako spaja
koje iz dveju struna
jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.

"Riječ" - Jovica Letić

Ako Ti kažem
samo toliko, da volim Te
strah me
da time
baš ništa neću reći.

Kažem li Ti
samo toliko, da želim Te
bojim se
da će mi
na siromaštvu rečenog
zamjeriti srce.

Gospode,
prospi s neba
jednu veliku svetu Riječ
ljudima još nepoznatu,
razastri je
svuda oko Nje,
samo tako
ja mogu joj reći sve.

"Zimska nesanica" - Raymond Carver

Um ne može spavati, može samo ležati budan
i daviti se, slušajući kako se snijeg okuplja
kao na posljednji juriš.

Priželjkuje da je ovdje Čehov i da mu
prepiše nešto - tri kapi valerijane, čašu
ružine vode - bilo što, nije važno.

Um bi volio otići odavde,
ravno na snijeg. Volio bi potrčati
s čoporom mršavih zvijeri, zubatih,

pod mjesečinom, preko snijega, ne ostavljajući
ni tragova ni brazdi, ništa za sobom.
Um je noćas bolan.

"Cekam" - Milan Rakic

Cekam u senci jednog starog duda
Da mesec zadje i, skrivena tamom,
Po uskoj stazi sto kroz noc krivuda,
Da sidjes k meni ceznjivom i samom.

Cekam, a lenjo prolaze minuti,
I sati biju na tornju daleko.
Vec zora svice, blede mlecni puti,
A ja jos cekam, - i vecno bih cek o!

O, sto je to sto mene veze sada
Za jednu put, za jedan oblik tela,
I sto mi dusa zatreperi cela,
I sva nemocna izdise i pada,
Kad me se takne jedna ruka bela!

I sav zasenjen pred cudesnim sjajem
Lepote tvoje, slab, bez jednog daha,
Kao da svakog casa zivot dajem,
Prilazim tebi pun poboznog straha,
Posrcem, klecam, dokle me privlace,
ko provalija tamna i duboka,
I dok strasnim prelivima mrace,
Tvoja dva crna neumitna oka...

"Prva ljubav" - Dragana Konstantinovic

Nemoj da mi uputiš više
nijedan pogled,
čak i ako bi smeo.
Svaki tvoj pogled samo nove uspomene piše
i tiho, nečujno urezuje tvoje ime
u neke moje još nerođene rime
žute i plave boje,
a ja nisam sigurna da li bi ti to hteo.
Ne budi moje orkane snene
da se neki ne zakovitla iz pene,
ponašaj se i dalje kao da ne postojim, i kao što si do sada umeo
nastavi da gledaš kroz mene
u nedogled
iako tu ispred tebe stojim.

Nemoj uopšte da me gledaš,
zaboravi me.
Potroši svoje poglede na one druge, na one što znaju da se kikoću,
da od svega naprave važnu temu,
na one izgubljene u beskraju
što ne znaju za samoću,
na one što se trude
da uvek nose šminku,
na one kojih se sve tiče
a tako malo znaju...
Gledaj njih,
zaboravi mene, klinku,
ja nisam takva niti takva mogu da budem,
ja sam iz neke potpuno druge priče.
Nemoj da mi uputiš više
nijedan osmeh.
Jedan je dosta.
Pomisliću da u tom novom još nešto piše
i bojim se, izazvaću podsmeh
kod onih kojih se sve tiče...
U meni se rodi i osta
želja koja klija i raste,
i izvija se i trudi
da izleti u nebo
i nemoguće preraste.
I zato nemoj, nemoj nikada više da mi poklonis nijednog smeška.
Zamisli da me nema,
da ne postojim, tako je bolje. Moram to da te molim jer se bojim,
strašno se bojim
 da je tvoj osmeh samo greška.

Pokloni tvoj osmeh tamo nekoj drugoj,
i petoj, i sedmoj,
pokloni ga onima koje će znati da ga vrate, onima koje ne vole čekanje,
kojima nije problem da svojim osmehom uzvrate
odmah, bez razmišljanja,
a da ga prime još manje.
Pokloni ga njima, meni nemoj,
jer moj osmeh predugo sanja dok ne ugleda svitanje,
predugo čezne da izleti,
predugo plete šarene duge,
predugo trepti dok ne sine,
a za sve to vreme
moje usne su neme.
Zato me zaboravi
jer ja nisam kao te druge,
ja sam iz neke sasvim druge šeme.
Nemoj da mi uputis vise
nijednu reč,
čak i ako to želiš.
Sve reči mogu da imaju i drugo lice,
i šta ako ti to prekasno shvatiš
i poželiš da ih vratiš
i pričuvaš za neku drugu zgodu
kad vidiš šta u mojim očima piše,
pa se sneveseliš,
a već je kasno, već si ih pustio da odu?
Ne, nemoj mi reći ni jednu reč više,
bojim se da će i moje reči da poteku
izazvane tvojim
pa će da se sliju u moćnu reku
i da teku i teku...
Tako se bojim
da će iz mene bujica da provali,
da mi neće biti dovoljno sve vreme u našem veku
da iskažem sve što smo do sad otćutali.

Neka tvoje reči odu na tamo neke
očima blizu
a mislima daleke, na one što imaju raspletene kose,
što uvek slušaju ali retko čuju, na one što se oblače u Rimu i Parizu,
na one kojima je važno šta će da obuku
i šta će da nose,
na one što se stalno utrkuju...
Na mene ne bacaj reči,
zamisli da ne postojim,
jer ja se bojim, strašno se bojim
da neće ništa da me spreči
jednom kad moja bujica krene,
kad se otkači i provali i dotakne sve vaseljene
koje nam dele sreću i tuge.
Zato te molim, najlepše molim,
zaboravi mene,
ja sam jaka i sve ću moći da prebolim
jer ja nisam i nikad neću
biti kao te neke druge.

I nemoj, nikada nemoj da me tražiš,
čak i ako se osmeliš
pa to poželiš,
čak i ako se na to odvažiš.

Čak i ako ti konačno sine da sam ja Ona,
jedina prava samo za tebe,
ona jedna od miliona
koja ti pruža more tišine
i svu silinu uragana
u istom trenu.

Ne, nemoj da me tražiš,
pusti me da sama svoje dane brojim
dok postojim,
dokle god trajem nekih dana,
dokle god moje vreme curi.
Nedaj da ti misli na tu stranu skrenu,
nipošto nedaj.

Ja se neizvesnosti više ne bojim
ali bih radije da požurim
i da se sakrijem u uspomenu.

Potraži one neke druge
koje su svikle
da nose štikle,
koje samo sa debelim slojem šminke postoje,
koje još uvek ispredaju prazne priče,
koje se još uvek utrkuju da sve vide i čuju,
koje nose samo uzdužne pruge
jer im samo takve dobro stoje,
koje ne pričaju nego se dovikuju...
Mene nemoj,
mene ne traži
jer ja sam samo drhtaj jednog trena,
samo kap rose opijena jutarnjom vlagom,
samo neizrecivo malo parče istine u laži,
i nestalna kao morska pena
od koje sam sačinjena.

Bojim se, strašno se bojim
ako me nađeš
da ćemo zajedno da potečemo istom snagom,
istom silinom,
istom žestinom,
i da ću početi da postojim,
stvarno postojim
od tada pa sve do svog kraja.

Probudićeš moje orkane
i bujice i reke,
moji snovi će da dobiju lice
i da ostvare želje daleke.
Ali, šta je sve to?
Sve će to jednom morati da stane
jer kad tad stane sve što jednom krene,
jer kratak je ovaj ljudski vek
i prolazan poput lepote maja.
A ako me ne nađeš,
ako me nikada ne nađeš,
ja ću imati tebe i ti ćeš imati mene
odavde pa do večnosti, zauvek,
bez početka i bez kraja.

"Volim te..."

Usne ćute...i ovi prsti dugo su ćutali...
Oči su pričale, ali ih niko nije čuo...
Niko ne zna čitati te prosto proširene, obične rečenice iz njih...
Uvek ćutim...i volim te...
Volim...ovim malenim prstima...
Kada cu usnama, neću znati nikada...
Volim te...pesmama...
Svim najlepšim pesmama sveta...
Volim te...kišom, što je brišeš sa lica...onako mrzovoljno...
Volim te...svakim korakom tvojim...
Volim te...svakom zvezdom na Nebu, i mesečinom što ti obasja pute...
Večno ću da te volim...
Ovako, ćutanjem...
Jer...
Nikad neću moći...
Drugačije...

"Voleo sam je" - Ana Gavalda

" Volim da budem sa tobom zato što se nikad ne dosađujem, čak i kada ne
razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne
dosađujem. Nikad mi nije dosadno. Mislim da je to stoga što imam poverenja u
tebe, imam poverenja u ono o čemu razmišljaš. Razumeš? Volim sve ono o čemu
razmišljaš? Razumeš? Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim.
Ipak, znam tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama.
Ne plašimo se istih stvari. Čak se i aveti koji nas proganjaju lepo slažu međusobno!
Ti vrediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom je obrnuto.
Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam kao dečiji zmajevi na vetru.
Ako me neko ne drži na uzicu... hoooop, odletim...
A često pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i
dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim...
Zar nije neverovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osećam dobro."




"Razmislila sam i oslobodila se nekih zabluda.Volim te ali ti ne verujem, nemam u tebe poverenja.
Pošto ovo među nama nije stvarnost, znači da je igra. A pošto je igra, potrebna su pravila...
Razmislila sam i smatram da je to najbolje rešenje : da radim isto što i ti,
da živim za svoj račun i da te volim, ali izdaleka.
Ne želim da čekam tvoje telefonske pozive, ne želim da sebe sprečim da se zaljubim....
Ja sam drugačije gledala na stvari. Ali, na kraju krajeva, zašto da ne? Želim da pokušam.
Šta, uostalom, imam da izgubim? Jednog muškarca kukavicu?
A šta mogu da dobijem? Zadovoljstvo da ponekad spavam u tvom zagrljaju...
Razmislila sam, želim da probam. Na tebi je da odlučiš.
Uzmi ili ostavi..."

"Dogodi se tako - dva se bića sretnu..."

Dogodi se tako - dva se bića sretnu...
Dogodi se da ulože i vreme i strpljenje u međusobno pripitomljavanje.
I krajičkom oka, izdaleka, i jasnim pogledom oči u oči Duše se počnu prelivati.
Poteknu i bujice reči, bogati, sadržajni razgovori o bitnim, večnim temama.
Vreme se, oskudno i izmrvljeno svakodnevnošću životnih obaveza, znade - posvećeno prijateljskom blizinom - umnožiti poput ribica i hlebova u Hristovoj ruci.
Slapovi prijateljske blizine preliju se i preko krhkih posuda, u kojima nam je čuvati neprocenjivo blago prisnosti, i na sve koji se nađu u blizini, prijateljstvom blagoslovljenih bića.
Reč i govor prijateljstva rosa je što plodi suho tlo ovozemnosti...
No, kako "sve ima svoje vreme...", pa ima i "vreme govorenja" i "vreme ćutnje", tako i govor među srodnima dosegne puninu.
Kad Srca priđu dovoljno blizu, otkrije se da i nije mnoštvo reči i razgovora bilo ono što je prijatelje zbližilo.
Slap reči bio je samo povratak Izvoru, vraćanje u ćutnju, koja je zadnji izraz svake reči.
I pravim prijateljima često više ne treba ni razgovor, ni pismo, ni blizina, ni susretanje.
Duše su im nastanjene rečju koja govori u ćutnji...
Ćutnjom koja nadahnjuje njihov govor, pogled, suzu, stisak ruke, treptaj duha...
Godinama pokusavam govorenjem izgladiti nesporazume - među susedima, između znanaca, u braku, s rođenom decom...
Godinama čeznem za rečju koja će me do kraja izreći, koja će me do kraja primiti u sebe...
a ona izmiče, izmiče...
U ponekoj se reči prepoznam, za ponekom mi poleti Srce, poneka me zaboli do dna ...
A Reč se smeši...
Bliska a neizreciva, žuđena a nedokučiva, posve nama predana a nedostupnim svetlom sakrivena...
Svaki joj se dan može prići malo bliže...
Postojano...
S poverenjem...
ne žaleći vreme...
Posve blizu, vreme će dorasti do večnosti...
Poverenje do sigurnosti...
Čežnja do ispunjenja...
Reč do ćutnje...

"Sve je u trenutku..."

Baš sve počinje slučajno...
a onda mi ukapiramo posle hiljadu slučajnosti da možemo da utičemo na sve to...
pa onda počnemo da pametujemo i pokušavamo da eskiviramo da se "neke" slučajnosti dese...
dugačak je život da ne bi imali de-za-vu-e na svakom koraku.
Previše puta čujemo kurtozano "Dobro jutro" ili utrenirano " Hvala" ili rutinsko "Volim te" - šta razlikuje svako novo izgovaranje istih reči?

1. akcentovanje

2. intonacija

3. osoba koja izgovara

4. način na koji se izgovori

5. trenutak



Sve je u trenutku...i trenutak je sve...
sudbina ne postoji...mi je sami stvaramo.
Nezadovoljni trenutkom svaljujemo krivicu na sudbinu...
tražimo više...tražimo bolje...
u potrazi za samima sobom gubimo se sve više u tuđim načelima, moralnim shvatanjima i nametnutim ponašanjima...
kada u jednom trenutku postanemo zadovoljni sobom ubedimo se da smo se pronašli, a ne shvatamo da nikada dalje od sopstvene suštine nismo bili...
merimo neizmerivo...
vežemo bestežinsko...
verujemo u nepostojeće...
materijalizujemo duhovno...
a korov sve više po Duši pušta žile...
jake ruke će trebati i čelična volja da počupa sav taj korov i od ilove Duše napravi rajski vrt opet...

Kako?
Nežnošću i strpljenjem...
ponavljanjem "Volim te" sa emocijom koja ostane da lebdi kada reč zamre na usnama...
dodirima koji ne peku i ne ostavljaju ožiljke...
jednostavnošću i dobrotom koju crpi iz nas samih...
sve ono što jesmo...
sva ona suštinska vrednost svakog čoveka leži negde duboko u našoj jednostavnosti...zakopana...prašnjava...pokrivena...
Guši se u komplikovanim odnosima koji nose razočarenja i neočekivano neprijatna iznenađenja...
Ljubav i Lepota imaju jednu neraskidivu vezu - Prolazne su obe! Ako su površne...

Dubina Ljubavi je nemerljiva kao i širina Lepote što je neobuhvatna...
Koliko ste puta u životu izgovorili "Volim te" zato što se to očekivalo od vas?
A koliko puta zato, jer ste to stvarno osećali?
Što više ponavljamo to a da ne mislimo...to više postaje rutina...

Naučimo se da volimo samo rečju bez očekivanja dokaza delom jer ljudi su inače jako lako zadovoljiva bića..recite im šta žele da čuju i biće zadovoljni...
Tako je lako manipulisati rečima i "osvajati teritorije" psihičkog prostora koje nikada ne budu osvojene, a vazda kapituliraju pred potrebom za onim što im date u trenutku...
Sve ostalo se ne računa...
I opet trenutak...
tako majušan a neizmerno važan...tako retko iskorišten...tako potreban...tako neminovan i tako...
tako prokleto prolazan...
I svaki je neponovljiv...
Ma koliko pokušavali da vratimo neki trenutak...da ga zadržimo...da ga ponovimo - nemoguće je...

Svaki trenutak je unikat i svaki ostavlja trag u našoj prošlosti...
čitava jedna savršena prošlost satkana od nesavršenih trenutaka...
može da ispiše najfantastičnije romane u kojima, zamislite, trenutak bude neshvaćen kao nešto od vitalnog značaja za fabulu tog romana...
Neko to shvati ranije...neko kasnije...neko nikada...

Blagosloveni su oni koji su rano naučili da uživaju u trenutku...

Srećni su oni koji shvataju važnost trenutka...

A samo jedan trenutak je onaj pravi - samo jedan trenutak je onaj idealni!

"Izvini..." - Nepoznati autor

Izvini...
Za sve rečeno i nedorečeno,
Za sve javno i skriveno...

Izvini...
Za ono što je trebalo prećutati,
I za ono što je trebalo reći...

Oprosti...
Za poglede koje sam upućivala Tebi,
Tražeći te u drugima...

Oprosti...
Za sve granice koje sam prešla,
Oprosti i za one koje je trebalo da predjem...
A nisam.

Zaboravi...
Ono malo što rekoh,
I ono mnogo što prećutah...

Zaboravi...
Onu dugačku ćutnju...
Pričala bih ti o mnogo čemu,
Ali nisam mogla dozvoliti
da mi podrhtava glas...

Okreni se i zaboravi...
Onaj dodir u prolazu...
Ovu kišu i ovaj očajan dan...

Okreni se... Zovu te...
Zaboravi ovu zajedničku ćutnju kojom smo rekli previše,
I ono malo reči kojima nismo rekli ništa...

I molim te,
ne pitaj me šta sam htela reći...

"I naučiš da možeš mnogo toga pretrpeti" - Veronica A. Schoffst

Nakon nekog vremena uvidiš tanku crtu između držanja za ruke i vezanja za Dušu...
I naučiš, da voleti ne znači oslanjati se, a društvo ne znači sigurnost...
I naučiš, da poljupci nisu ugovori, a pokloni obećanja...
I počneš prihvatati svoje poraze uzdignute glave i otvorenih očiju, s ljupkosti odrasloga čoveka, a ne tugom deteta...
I naučiš da sve puteve moraš sagraditi danas, jer je sutrašnje tlo isuviše nesigurno za planiranje...
Nakon nekog vremena naučiš da i Sunce opeče ako mu se previše približiš...
Stoga sadi svoj lični vrt i uređuj svoju Dušu, umesto da čekaš da ti neko pokloni cveće...
I naučiš, da možeš mnogo toga pretrpeti...
Da si uistinu važan i da vrediš...

"Srecan je ko ume da voli..." - Herman Hese

"Sto sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je zivot pruzao i sve jasnije sam shvatao gde treba traziti prave izvore radosti i smisla. Naucio sam da biti voljen ne znaci nista, a da je voleti sve, da je sposobnost da osecamo, ono sto daje vrednost i i lepotu nasem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija. Novac nije nista, moc nije nista. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca; bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.
Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onome ko je poseduje, vec onome ko ume da je voli i da joj se divi..."

"Susret" - Jovan Dučić

Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
Dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
Iskali smo Sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strašno verovali tada
Da se besmo našli. I mi nismo znali
Koliko smo bili umorni i pali
Od sumnja i davno preživljenih jada ...

I zanavek kad se rastasmo, i tako
Stežuć svoje srce rukama obema,
Otišla si plačna, zamrzla i nema,
Ko što beše došla, tužno i polako.

"Molim te, poslušaj ono što ne kažem" - Charles C. Finn

Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim skinuti,
a nijedna od njih nisam ja.


U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Božje, ne daj se zavarati.
Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i mleko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost a smirenost moja igra
da je sve mirno i da sve kontrolišem
i da ne trebam nikog.
Ali, ne veruj mi.
Možda se čini da sam smiren, ali
moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoća.
Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.


Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.
Zato frenetično kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonšalantno, sofisticirano pročelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zaštiti od pogleda koji zna.
Ali baš takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi ljubav.
To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene samoga,
od zatvora što sam ga sam sagradio,
od prepreka što ih sam tako bolno podižem.
To je jedino što će me uveriti u ono u šta ne mogu uveriti sam sebe,
da uistinu nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usuđujem se. Bojim se.
Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,
da neće uslediti ljubav.
Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.
Bojim se da duboko negde nisam ništa, da ne vredim,
i da ćeš ti to videti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim pročeljem izvana
i uplašenim detetom unutra.
Tako počinje svetlucava ali prazna parada maski,
a moj život postaje bojište.
Dokono čavrljam s tobom učtivim tonovima površnog razgovora.
Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome što je sve,
i što plače u meni.
Zato kad sam u kolotečini,
neka te ne zavara to što govorim.
Molim te pažljivo slušaj i pokušaj čuti ono što ne kažem.
Što bih voleo da mogu reći,
što zbog opstanka moram reći,
ali što reći ne mogu.

Ne volim ništa kriti,
Ne volim igrati veštačke, lažne igre,
želim prestati s igrama.
želim biti iskren i spontan te biti ja,
ali mi ti moraš pomoći.
Moraš pružiti ruku
čak i kada se čini da je to poslednje što želim.
Samo ti možeš iz mojih očiju ukloniti prazan pogled živog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u život.
Svaki put kad si ljubazan, nežan i kad me hrabriš,
svaki put kad pokušaš razumeti jer uistinu brineš,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!
Sa svojom moći da me oživiš možeš udahnuti život u mene.
Želim da to znaš.

Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj - do Boga pravedan stvoritelj - moje osobe
ako tako izabereš.
Samo ti možeš srušiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlučiš.
Molim te odluči. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.

Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Što mi bliže priđeš
to naglije mogu uzvratiti.
To je nerazumno, ali uprkos tome što o čoveku kažu knjige,
ja sam često nerazuman.
Borim se baš protiv one stvari za kojom čeznem.
Ali rekoše mi da je ljubav jača od snažnih zidova,
i tu leži moja nada.
Molim te pokušaj pobediti zidove
čvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.
Ko sam, možda se pitaš?
Ja sam onaj kojeg znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki čovek na kojeg naiđeš
i ja sam svaka žena na koju naiđeš.

"Biti Jedno" - Nebojša Jovanović

Ponekad ne mogu da odredim granice između sebe i ljudi koje volim: gde završavam ja, a gde počinju oni.

Kao da smo svi mi jedno, kao da smo isti – ista duša, želja koja traži nešto… zajedničko svima nama.
Svi smo u istom čamcu. A opet, svi smo različiti i posebni, izrazito individualni.
Postoji jedna posebna, retka vrsta ljudi koje ja zovem moji ljudi.
To su ljudi koje puštam u svoj prostor, u sebe.
Svi moji ljudi su u nečemu isti: Njihovo traženje je stvaralačko. Oni ne ruše, već nešto grade. Ne žele da vladaju, jer vladanje gubi sjaj u očima…
Moji ljudi imaju isto osećanje života. Nije više bitno kako ćemo nazvati naše odnose i koji će oblik oni imati.
Forme naših odnosa se mogu menjati, ali to osećanje povezanosti nečim iznad nas, većim od nas, što nas zove i spaja, ostaje.
Mi nekako nabasamo jedni na druge i naše se sudbine pomešaju zauvek, čak i ako nismo zajedno.
Kao da smo neke boje koje se lako mešaju međusobno, a mnogo teže sa drugom vrstom.
Boje koje se rastvaraju pomoću svetla…

"Okamenjeni Trenutak" - Zorica Aćimović

Život se pretvorio u niz beznačajnosti. Poželim da
pobegnem, ali znam da ne vredi bežati iz začaranog
kruga, jer koraci nas ne mogu odvesti dalje od nas samih.
Treba izdržati sva moguća iskušenja koja nam podmeće Lucifer.
Treba prepoznati dušu đavola ispod lica anđela.

Ponekad nemam dovoljno snage da se oduprem lepoti.
Ponekad ne umem da shvatim da nije ljubav sve ono što ja mislim da jeste.
Sve ove godine uporno pokušavam da pronađem za sebe jedno zrno topline,
samo jedan osmeh, jednu nežnu reč, a postajem sve svesnija činjenice
da ljudi sve češće osećaju mržnju dok pričaju o ljubavi.

Sve je u životu pomereno malo levo i okrenuto naopačke.
Treba samo biti dovoljno pametan i ćutati, ne pitati ništa,
već pustiti odgovore da se sami uvuku u glavu, jednom...
Uvek postoji pravo vreme za prave stvari.
Strpljenje je odlika velikih, mudrih i srećnih.

Ostajem stabilna sa nogama na zemlji i srcem u oblacima.
Imam snage, hrabrosti i volje da im se smejem u lice dok mi kožu deru,
da im posle jednog šamara poturim i drugi obraz, a da me ne zaboli.
Da ostanem ona ista - nepromenjena.
Ja - samo sebi slična i nikom drugom.
Da li će ovaj svet ikada odustati od menjanja mene?
Zar ne može da shvati uzaludnost svog delovanja posle svih ovih godina moje doslednosti sebi?