"Pomilovanje" - Ratko Petrović

Nisam imao vremena da spašavam svet,
i uvek sam bio slepi putnik na oblacima ljubavi.
Bio sam samo još jedna kap u moru stranaca i čudaka
sa onih strmih i stenovitih obala u magli,
s kojih je teško otploviti ceo.

Iako sam shvatio da su mi ruke i noge samo misao
mene niko nije pomislio,
nikom nisam ni na pamet pao.

Ja sam verovao da ima tih malenih leptira 
koji će leteti i u mojoj magli zbunjenosti,
i svako sam veče pevao uspavanku, 
jednom belom gradu nesanice,
gore, nad ušćem, u duetu s jednim pijanim pesnikom 
i pod kišom zvezda padalica... 

Dolazili su i drugi...
Ulaznica - sto osmeha
ulaznica - ljubav
ulaznica - pijanstvo
ulaznica - patnja...

Ali ne! 

Što je više ljudi oko mene
ja sve više vidim koliko sam sam!
Jer, svi su oni nečim povezani!
Svi oni lako mogu da se uklope jedni u druge...
Iako se, možda, i po prvi put tek vide!

I šta mi ostaje od onih sto osmeha?!
Podsmeh!

Šta mi ostaje od ljubavi?!
Zabluda!

Od pijanstva - mamurluk!

Od patnje ostaje... 
Sve! Da…
Ona i dalje ostaje cela!

I ostavljaju me prijatelji pred kućom,
i ja biram da prvo prošetam,
jer su me dovoljno ostavljali do sada!
Bolje se vratiti sam,
posle počasnog kruga,
nego biti,
na bilo koji način ostavljen!

Ja ne tražim sunčanu stranu ulice!
S te strane uvek bije sunce u oči
i nikada ne možeš realno gledati na stvari

Ali tražim da me neko izvuče iz ove tame,
iz ove dubine koju sam iskopao u sebi
tražeći način da se prilagodim ovom svetu

ovom svetu koji te potapše po ramenu
a onda kad se okreneš ka njemu
on ti okrene leđa

tužan umem da budem i zbog bolesnih pasa
i ptica slomljenih krila
i zbog, na prevaru posečenih breza

i blesav mogu da budem zbog jednog proleća
ili jednog pogleda, rukovanja, smeška
i blesav sam, sam od sebe... 
Bez nekog velikog razloga.

Zato, poštedi me makar ovaj put! 
Makar ti!

"Nisam ti, nisi mi" - Svetlana Polić

Univerzalna formula

poznavanja ravnoteže svemira

čini se tvojim zaštitnim znakom.

Pokloni se i počni da nabrajaš

sve zvezdane i nebeske pojave

koje nagoveštavaju kraj.

Nisi mi,

nisam ti deo univerzuma,

čemu onda

pozivanje na putanje nebeskih tela.

Ne znaš me,

ne znam te...

Suština je da Praska nema

i neće ga biti.

Zvezde repatice

sklone uništenju

to smo ti i ja....

Ni nebo beskrajno

nije pokriće

što ne postoji zajednička putanja,

moj i tvoj sjaj

sunčani par.

Neka nas tako dalekih,

beskrajem udaljenih,

mesečevim sjajem odeljenih,

nije sudjena iskra naša

plamen da bude,

da plaši ljude

i nas same.

Ne gubimo onda vreme

plutajući u vazduhu,

bez oslonca,

u doba

kad udar je dovoljan

i nema nas,

ni zemlje naše,

majčice napaćene.

"Ekspres za sever" - Miroslav Mika Antić

Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

"Ne osvrći se nikad" - Nepoznati autor

Ne osvrći se nikad i ne misli često
na neku davno pređenu stazu
jer sve što je bilo više biti neće
i svi smo mi ovde samo u prolazu.

Ne plači za igračkom što je slomljena,
jer svi smo mi igračke u nečijoj ruci,
sudbina je ona koja konce vuče
i kada smo srećni, i kad smo na muci.

Ne, ne misli nikad da je moglo drukčije
ne tuguj za cvetom što u tebi vene,
jer sve tvoje tuge, kad proleti vreme
biće jednog dana samo uspomene.

Ne čeprkaj mnogo po prošlosti svojoj
i ne skupljaj po njoj mrve prošle sreće,
jer i mi smo mrve pod nebeskom kapom
i sve što je bilo više biti neće.

Ne žali za nekim koga više nema,
nego reci samo: lepo nam je bilo
Sačuvaj ga negde u sećanju svome,
kao ptiće što se na dnu gnezda skrilo.

Ne žali za vinom što je proliveno
i ne skupljaj stakla polomljene čaše,
jer jedino mozeš da ozlediš sebe,
a vina još ima prepune su flaše…

Ne osuđuj život, ne proklinji snove,
ne tuži za srećom što je nekad bila.
Tek treba da sanjaš! Tek treba da letiš!
A tebi još nisu polomljena krila.

I ne misli nikad da ne može bolje,
da ne može lepše, da ne može više,
jer ti si još uvek na početku knjige,
koju ovaj život otvara i piše.

Ne gledaj daleko i ne traži zvezdu,
što se negde sjaji na nebu visoku,
jer zvezde su lepe ali su daleko
a najlepša zvezda sija u tvom oku.

I sve što je sada biće samo prošlost,
niko od nas ne zna šta ga sutra čeka,
a sreća je možda odmah tu, kraj tebe,
ni zauvek prošla, ni tako daleka…