"Da smo drugari" - Goran Tadić

Da smo drugari, čuli bi se svakog dana,

a bogami i videli, “da ne tupimo telefonom”,

pitala bi “’oćeš ti kod mene, ili ja kod tebe”,

mada je svejedno gde ćemo film gledati,

čije ćemo albume sa slikama listati,

čiju kafu nećemo piti, jer je nestalo,

a jutros je bilo taman za još dve.

Da smo drugari, otvorila bi vrata,

obučena u peškirić i rekla “Upadaj, tuširam se”.

Začikavao bih te da imaš tanke noge,

a ti bi rekla da mi je krivo što nisam zgodan kao ti.

“Zar bi me tol’ke cice jurile da nisam zgodan?”

“Baš bi ti sa mnom gluvario, da te one jure”.

Da smo drugari, igrali bi “Ne ljuti se, čoveče”,

podelili “Kinder jaje” (čokolada meni, igračkica tebi),

pili vodu iz iste flaše, ogovarali zaljubljene,

i gurkali se dok hodamo jedno kraj drugog.

Da smo drugari, tvoje oči bile bi samo oči

i sve tvoje bilo bi samo tvoje.

Smeo bih svašta da ti kažem,

smela bi svašta da čuješ.

Lako je drugarima, kad nisu ti i ja.

"Piše mi se nešto nežno" - Goran Tadić

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi obrazom dotakneš usne

i šapneš: "Pričaj, umeš sa rečima...", pa te poslušam,

jer mi se čini da dišeš svaku moju reč

i da ćeš ostati bez daha, ako ćutim.

Na brzinu smislim bajku o nama, a ti pitaš:"Do kraja života?".

Naravno, kažem, dok mi grudima golicaš vrhove prstiju.

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi šapneš odakle si,

al' nikom da ne kažem.

Zakunem se da ću tajnu odneti u grob, a ti se ljutiš što tako govorim

i tražiš da obećam da neću umreti prvi.

Piše mi se nešto nežno, kao kad ramenom dotakneš moj dlan,

pa želim da ti pregrizem bretele

i dozvolim tvojim mladežima da mi budu na vrh jezika,

kao ne mogu da se setim kako se zovu,

a ja sam im imena dao.

Čita mi se nešto nežno, kao kad čitam sa tvog dlana

da ćeš se udati za pesnika,

imati puno dece i u pedesetoj ostati udovica.

Skineš zamagljene naočare

i tada pročitam, mada razmazan,

zavet da ne smem umreti prvi.

Čita mi se nešto nežno, kao kad u tami čitam poeziju,

pisanu Brajevim pismom po tvojoj koži.

To te golica, a ja kažem: "Izdrži, sad će najlepši deo"...

Piše mi se nešto nežno, a ne umem bez tebe.

Razmazujem mastilo, gužvam hartiju

i svako slovo zvuči kao psovka,

jer ne znam koje nebo da molim

da ne prizna obećanje

da neću umreti prvi.