Kažem da sam dobro, da ne brine,
evo, baš me krenulo sa svih strana.
Sve se nadam da sam naučio da lažem,
da će poverovati da ću se bez nje snaći,
da ću ako zatreba biti srećan.
Zbog nje mi je, ne ume da brine.
Ona to nekako kao da sam joj jedini na svetu,
kao da bi joj srce prepuklo za mnom
kad bi mi se nešto desilo.
Čim se rastužim više no obično,
brine da ću s nekim zapodenuti kavgu,
tek da bi me na dvoboj izazvao,
brine, a dobro zna
da me neće ni nebo, ni zemlja.
Kako to da sam baš tad,
kad se baš ona pojavila,
zaboravio kako se voli?
Kako baš sad, kad odlazi,
da mi se čini
da bih umeo da se prisetim?
Jedi, kaže, obuci se,
zna da sam mali,
da ne umem da brinem o sebi,
a ne zna da brinem
da li jede i da li joj je hladno.
