Tvoj pogled čas nagoveštava,
čas preti, čas obećava...
Ne znam čemu se više radujem,
jer sve mi izgleda jednako bezobrazno
i ima isti cilj koji se krije u tebi,
sramota bi bilo da ne znam gde.
Greh je da sedimo i čekamo,
ja skrštenih ruku, ti skrštenih nogu,
ništa se lepo bez nas neće desiti.
Imamo pune ruke posla...
Posle ćemo misliti šta će biti posle,
sad ništa ne misli, nije trenutak.
Radoznalija si od mene,
ja znam šta mogu da očekujem,
a tebe kopka da li zaista umem
sve što ti se čini da umem.
Prilično dobro se poznajemo
za nekog ko se prvi put sreće
pod tvojom haljinom...
Diši, dušo...
Tvoj pogled je ponovo pogled,
čist, iskren, začuđen i zbunjen
lepotom koja te snašla.
Nisi verovala da je moguće
baš ovako, baš ovde, baš sa nama?
Ne veruješ da i od ovoga
može biti lepše?
Udahni...
