Hajde, nije teško ne voleti onog koga ne voliš.
Prevali to preko očiju, da već jednom i tebi svane,
kad shvatim da je naša ljubav samo moja,
kad postiđeno priznam da bih umro za iluziju.
Pogledaj me onako kako zaslužujem,
onako kako gledaš sve drugo do čega ti nije,
da vidim koliko u tvojim očima vredim.
Samo reci da me ne voliš.
Ne prihvatam izgovor da nemaš snage za laž.
Ne tražim nemoguće. Da, ili ne?
Bezuslovan odgovor, kakav bi bio
na jednostavno pitanje “hoćeš li se udati za mene”?
Ne vređaj ni sebe, ni mene sa “imam nekog”,
“moram da razmislim”, “što pitaš, kad znaš”...
Zar je meni lakše da milion puta ponovim
ono što ti meni ni jednom nisi rekla,
nego tebi da kažeš ono
što ni mrtav ne bih prema tebi osetio?
Hajde, valjda se to kaže “ne volim te”.
Olakšaj mi ovu težinu, koja me uzdiže do neba,
pa mislim da umem da letim.
Spusti me na zemlju i niže od toga,
da najzad shvatim da za ljubav nije dovoljno voleti.
“Ne volim te, ne volim te, ne volim te”,
ponavljaj “ne volim te, ne volim te”...
Nadjačaj sebe, ne misli na posledice.
Želim da vidim da me ne voliš.
Želim da budem siguran da osećam da me ne voliš.
To neće značiti da me mrziš što te volim,
već da me jednostavno ne voliš.
Promrsi, ne moraš na sva zvona da me ne voliš.
Ne sklanjaj pogled, ne gledaj me sažaljivo.
Samo reci “ne volim te”.
Razumeću. Nisam ni ja od kamena.
