"Ostani" - Marko Ristić

Nekad imam utisak da ja nisam za nju.
Večiti sanjar i maštalac, mislilac koji misli samo svojom glavom,
onaj kome treba svet otvoren za ljubav,

onaj koji pre beži u samoću nego što se druži sa bilo kim,
onaj koji zna šta hoće i
koji je svestan da će to teško i dobiti,
onaj koji ne prestaje da sanja i
da bude svoj i
koji prezire malograđanstvo,
koji pati tiho u sebi jer uvek hoće bolje i bolje...
a to nije uvek moguće.
Onaj koji na sebe prima svačiju bol i patnju i
i koji i dalje veruje u ljude uprkos svemu.
Onaj koji je rano otkrio da 2+2 nije uvek 4 u životu i
koji je zato prepun gorčine i besa.
Besan na sebe jer i u trenucima sreće
gledam okolo iščekujući strah i novu bol.
Plašim se života. Ljudi. Sebe.
Pitam se zato šta ona traži u meni?
Dobiće večitu borbu sa vetrenjačama i
neprekidno traganje za smislom u svetu besmisla.
Ali...
Dobiće poslednji moj uzdah.
Dobiće neizmernu ljubav.

"Kad prođe ova zima" - Svetlana Polić

Kad prođe ova zima,
onda ću te voleti,
pomalo smetenog,
umornog od pokušaja ljubavi
zgaženog uglancanom cipelom juče,

danas,
sutra.

Kad prođe ova zima
biću samo tvoja,
skrivena u senci sopstvenog nesklada,
pokušaću da te volim odlazeći,
onako kako se vole isti,
a tako različiti.

Kad prođe ova zima,
pokriću rečima pravi smisao,
pokloniću ti moj kraj,
tako ćeš me lakše zadržati,
moj početak
bez kraja
ne vredi ništa.

Kad dođe žarko leto
više nećemo znati,
gde počinješ ti,
a gde se završavam ja.

Ovaj put više nećemo prelaziti
odvojeno.

"Do neba" - Goran Tadić

Moje nebo nije daleko.

Na granici između doživljenog i nepoznatog

krilati carinici pretresaju moje presmrtne ostatke,

proveravajući verodostojnost tvog potpisa na mojoj duši.

Ne umem da te opišem.

Ponekad te u vetru zapišem

i čekam da se prepoznaš,

da se nasmeješ, ili naljutiš,

kao ja, kada mi kažu da treba da nađem nekog,

a znaju da imam tebe.

Zar da mi bude draže nečije sve

od tog malo, što imam od tebe?

Prolaznik sam, kao svi drugi.

Zatežem svoj jedini krstić na goblenu života,

ne znajući u šta više da ne verujem.

Bezbroj sam rebusa rešio

i nema tajne, kojoj nisam doskočio,

jedino ne znam

zašto me usne svrbe kad mislim na tebe.

Umem da te napišem,

a ne umem da priznam

da još uvek merim koliko te volim.

Odgovor znam,

ali taj dar i kaznu moram da izmerim

nepoznatim brojem besanih noći

i danima u kojima te sanjam.

Obećao sam – zauvek,

a  moje zauvek neće još dugo.

Stid me što ne znam hoću li umeti i posle toga.

"Molitva" - Goran Tadić

Svake večeri sklopim misli nad paperjastim oltarom,

radoznalo osluškujući šum svojih usana

i molitvu, ometenu uzdahom:

"Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš.

Nektar da pije, zvezde da joj skineš,

kao što bih tebi ja.

Da je maziš, da je čuvaš,

da je braniš i ništa joj ne braniš,

kraljica da bude, kao što bi bila ti.

Da bude tvoje Tvoje,

kao što bi Moje bila ti,

da si mi rodjena,

moja rodjena.

Pogledom dijamante da brusi,

rečima bisere da niže,

zlatne da su joj misli.

U ženu da stasa, željni da je budu,

da vidiš kakva si bila. "

Kad zapnem za prag zaključanih vrata budućnosti,

i padnem slab u početni stav za molitvu,

celivaću suvim usnama cveće,

utkano u ivandanski venčić,

prepoznajući te u svakoj latici.

Nošena srebrnim štiklama,

prići će poslednja želja,

naše Naše,

nudeći pomoć.

"Hvala, dete moje", reći ću.

"Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš. "