"Trebaćeš mi u starosti" - Goran Tadić

Trebaćeš mi u starosti, kad budem gunđao,

jer ne znam gde su mi naočare,

da kažeš: “Eto ti ih na nosu, bleso matora.

Tako bi ti i srce još uvek tražio,

da nije bilo mene

da kažem da je na svom mestu”.

Trebaćeš mi u starosti,

da te se sa radošću sećamo,

umesto da te se sećam sa tugom.

Trebaćeš mi u starosti, da te opomenem

kad kažeš: “E, kad se setim kakva sam bila”,

da ne smeš tako govoriti u mom prisustvu,

jer si mi lepša no ikada.

Trebaćeš mi u starosti, da joj se rugamo

kada nas pita gde nam je bila mladost.

Trebaćeš mi u starosti, kad izlapim,

da kažeš: “Bolje mozak, nego srce”.

Trebaćeš mi u starosti,

da ne dopustiš da ostarimo.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš:

“A rekao si da me ne možeš voleti jače”.

Trebaćeš mi u starosti, da me grdiš

što tvrdim da doktori nemaju pojma

i ne pijem lekove,

jer si ti najbolji lek za moje srce.

Trebaćeš mi u starosti,

da me izbaciš iz kuhinje, kad praviš kolače:

“Strpi se, gori si od deteta”.

Trebaćeš mi u starosti,

kao što mi trebaš sada, ali mnogo više.

Trebaćeš mi u starosti, da me pitaš:

“Nije ti valjda opet do toga?”,

a ja da kažem: “Meni je uvek do tebe”.

Trebaćeš mi u starosti, da kažeš: “Izvini što sam vikala”,

a ja da te tešim: “Nisam te ni shvatio ozbiljno”.

Trebaćeš mi u starosti, kad me zoveš DEDA,

da kažem: “Reci, pile moje malo, pirgavo”.

Trebaćeš mi u starosti,

da te volim

i kada me starost napusti.