"Ljepota poroka" - Robert Babić

Zmijski mi jezik ćuti slast
dok zabludjela pjesma iz daljine
primiče se – poziva na kurvin pir.

Um mi opsjeda veličina prilike
i utapa me ta iluzija trenutka
što osmijehom iznudi prepuštanje;
klecaju mi staklena koljena
pod vatrom užegla tijela.

I za tren...

Posustajem pred snagom i moći;
već pokleknuše sigurnosti i uvjerenja,
tale se u plamenom ognju trenutka.

Tako nejakog baciše me u tamu,
k svijetlu mojih skritih snova,
među nimfe – privid raja;
pa i ne znam više uzmaknuti,
poražen, prepuštam se opsjeni.

Poslije sna...

S drhtajem u tijelu – ogoljen pitam se:
Nije li grijeh biti nevino čedo života?
Nije li grijeh ne počiniti grijeh
i biti bez snova – živjeti u laži?

Zar nije grijeh ne vidjeti pakla,
a gorjeti u okovima ćudoređa
i ne upoznati vlastitu ćud?

Pa nek' čestiti anđeo bez grijeha
s pjenom na usni i krvlju u oku
prvi ponosno baci kamen
i pogodi ravno u ludu mi glavu.

A ja...

Barem ću znati da živio sam,
živio taj tren u vječnosti vremena.

"Mogao bih da te zaboravim" - Armin Pohara

Mogao bih ta te zaboravim,
znam ja to I mogu.
Mogao bih da odem iz ovog sumraka
u ono svjetlo razigrano
tu na kraju sokaka.
Mogao bih da te zaboravim,
lako
I bez problema.
Da te zaboravim onako kako se
drugari zaboravljaju
da bi mogli dalje
kroz raskopčane livade ljubavi
I poštovanja.
Da bi se moglo dalje
kroz život
onim utabanim putem
usamljenih
Da bi mogli u miru
snove sačekivati
kad se spuste
onom nepoznatom padinom
kroz travu I divlje jagode.
Mogao bih se praviti
da te ne poznajem
kad doletiš u muziku maskiran
preko srušenih mostova
našeg nasmijanog djetinjstva,
pa kad zapjevaš glasom anđela
kroz otvorene prozore
onu zaboravljenu
sevdalinku prvog pijanstva.
Mogao bih da odem I da se ne osvrćem...
jak sam ja...
Mogao bih da te zaboravim
ali neću...neću I tačka.
Od tvog odlaska
ja bol u sreću presvlačim,
tugu smjehom ocrtavam
veselom bojom proljeća I
ranih rezdelija...
I koračam sa tobom
kao nekad
na naše istine naviknut
onom tajnom
ulicom vječnom
mladošću popločanom.

Autor Svetlana Polić

Smislena poruka
ili pokušaj utamničenja sebe.
Duboko,duboko
odzvanja tvoja reč,
vetar je prenosi
neslućeno daleko,
u pravo vreme za bol.

Neiskrena ljubav,
ili je potrebna drama,
publika da iz petnih žila viče,
da se dlanovi zacrvene
od aplauza,
uvek je potrebno
da neko posmatra,saoseća,
da zaokruži priču.

Od silnog čekanja
napetost je porasla,
pitoma želja se skromno povukla,
da ne smeta,
duboko,duboko,
ploviš
i nestaješ.
Bez traga.

"Da smo drugari" - Goran Tadić

Da smo drugari, čuli bi se svakog dana,

a bogami i videli, “da ne tupimo telefonom”,

pitala bi “’oćeš ti kod mene, ili ja kod tebe”,

mada je svejedno gde ćemo film gledati,

čije ćemo albume sa slikama listati,

čiju kafu nećemo piti, jer je nestalo,

a jutros je bilo taman za još dve.

Da smo drugari, otvorila bi vrata,

obučena u peškirić i rekla “Upadaj, tuširam se”.

Začikavao bih te da imaš tanke noge,

a ti bi rekla da mi je krivo što nisam zgodan kao ti.

“Zar bi me tol’ke cice jurile da nisam zgodan?”

“Baš bi ti sa mnom gluvario, da te one jure”.

Da smo drugari, igrali bi “Ne ljuti se, čoveče”,

podelili “Kinder jaje” (čokolada meni, igračkica tebi),

pili vodu iz iste flaše, ogovarali zaljubljene,

i gurkali se dok hodamo jedno kraj drugog.

Da smo drugari, tvoje oči bile bi samo oči

i sve tvoje bilo bi samo tvoje.

Smeo bih svašta da ti kažem,

smela bi svašta da čuješ.

Lako je drugarima, kad nisu ti i ja.

"Piše mi se nešto nežno" - Goran Tadić

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi obrazom dotakneš usne

i šapneš: "Pričaj, umeš sa rečima...", pa te poslušam,

jer mi se čini da dišeš svaku moju reč

i da ćeš ostati bez daha, ako ćutim.

Na brzinu smislim bajku o nama, a ti pitaš:"Do kraja života?".

Naravno, kažem, dok mi grudima golicaš vrhove prstiju.

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi šapneš odakle si,

al' nikom da ne kažem.

Zakunem se da ću tajnu odneti u grob, a ti se ljutiš što tako govorim

i tražiš da obećam da neću umreti prvi.

Piše mi se nešto nežno, kao kad ramenom dotakneš moj dlan,

pa želim da ti pregrizem bretele

i dozvolim tvojim mladežima da mi budu na vrh jezika,

kao ne mogu da se setim kako se zovu,

a ja sam im imena dao.

Čita mi se nešto nežno, kao kad čitam sa tvog dlana

da ćeš se udati za pesnika,

imati puno dece i u pedesetoj ostati udovica.

Skineš zamagljene naočare

i tada pročitam, mada razmazan,

zavet da ne smem umreti prvi.

Čita mi se nešto nežno, kao kad u tami čitam poeziju,

pisanu Brajevim pismom po tvojoj koži.

To te golica, a ja kažem: "Izdrži, sad će najlepši deo"...

Piše mi se nešto nežno, a ne umem bez tebe.

Razmazujem mastilo, gužvam hartiju

i svako slovo zvuči kao psovka,

jer ne znam koje nebo da molim

da ne prizna obećanje

da neću umreti prvi.

"Znam koliko je sati" - Goran Tadić

Znam koliko je sati kad mi godi mrzovolja,

kad se nikom ne pravdam, kad mi niko ne treba,

kad mi niko ne valja, kad se čudim da nekom valjam,

kad razgovaram sa kuhinjskim aparatima

i kad mi je sasvim svejedno koliko je sati.

Znam koliko je sati kad nisam ni gladan, ni žedan,

kad bojkotujem kafu, jer neću da je pijem sam,

kad razmišljam da ponovo propušim,

i razmišljam da bih, po uzoru na tol’ki normalan svet,

 morao prestati da razmišljam.

Znam koliko je sati kad ne moram da pogledam u sat

da bih znao da su kazaljke bezobrazno sklopljene

preko tvojih očiju, uz zagonetno “pogodi ko je”.

Znam koliko je sati kad jedino tebe vidim

i kada žmurim i kada zurim u plafon, pod i zid,

što me čudi, jer nisi najlepša na svetu,

a ja sam uvek voleo najlepše na svetu.

 Znam koliko je sati kad kukavica neprekidno kuka

da nisam za tebe i da, ako te volim, treba da te zaboravim,

a nit’ umem da te volim, nit’ umem da te zaboravim.

Znam koliko je sati, jer ništa u meni ne kuca,

vreme se zaglavilo, čeka u meni da ga  sustigneš,

da ga zajedno pokrenemo, nadoknadimo i potrošimo.

"Sanjam" - Danijel Suhanji

Драга, сањам

Како на кревету мом сама ти лежиш,

Како ти низ лице суза се слива,

Како ћутећи јецаје пушташ

И како не знаш шта се с’ нама збива.

Сањам

Како ме ноћас, упорно, дуго,

Без’морно тражиш са десном руком

На страни кревета где лежах ја,

У себи збориш: „О моја туго“.

Драга, сањам

Како погледом дозиваш зору,

Како ролетне ти црне молиш,

Да се отворе, донесу јутро,

Да ти прекину ту ноћну мору.

Сањам

Како устајеш ноћу из кревета нашег,

Ка месецу жарком, поноћном, пуном,

На тмурном небу што он се скрива,

Да му се молиш, ти да га кумиш,

Да ти објасни шта нам се збива.

Сањам

Твој поглед у тихој ноћи,

Сањам, зла слутња твоја се спрема:

Да ти у кревет ја нећу доћи,

Да њега ће сузе суморне слити

Што са лица твога управо падају,

На нашу меку постељу белу.

Сањам

Да више ти ниси срећна.

Сањам

Да мене ти само кривиш.

Сањам

Да кажеш: „О, љубав је вечна“

И да не желиш више да живиш.

И након дуге те ноћне море

Што током ноћи мени се снила,

Ја сада видим, ја сад сам срећан,

Знам да крај мене увек си била.

Ја знам да другог не желиш наћи,

Ја знам да са мном ти сад си срећна,

Увек ћу бити ја твоја срећа

И наша љубав остаће вечна.

Сањаћу од сад сам’ најлепше снове,

У тим сновима бићеш мени ти,

Љубим те, љубим и обећавам,

Да ћу те сањати моја љубави.

"Pred san" - Goran Tadic

Znaš li koliko sam udaljen od najbližeg čoveka?

Toliko, da kad bih urliknuo, niko ne bi čuo.

Svake noći, pre no što sklopim oči,

sklopim ruke na grudi (nikad se ne zna),

kratko se ispovedim: “Kriv sam za svoj život”

(nemam snage da dokazujem ne dokazanima

razliku između čoveka i čoveka).

Život je bio brži od mene,

potrošio me pre no što sam ga potrošio,

pa sada nemamo pojma šta bismo jedan sa drugim,

kao što nikad, uostalom, nismo ni znali.

Nemam šta ni da uzdahnem, toliko sam prazan.

Srećom, imam tebe kraj sebe.

Srećom, nema nikog da vidi da te nema.

Fali mi da zaplačem od sreće što te volim.

Fali mi da zaplačem od tuge što me ne voliš.

Što me manje ima, sve mi više fališ.

Izgleda da je, s moje strane, ono ipak bila ljubav?

Umeo sam da te volim,

ali nisi umela da budeš voljena.

Nije to više ni važno, važno je da je bila ljubav.

Ponekad, pre no što sklopim oči,

dok sklapam ruke na grudima,

naljutim se na tebe, što više ne postojiš,

mada mi ni ti ne bi pomogla, a kamoli Bog.

"ЗАБОРАВ" - Анђелко Заблаћански

Хоћу да заборавим твоје црне очи

И навику да плачеш због среће
Мада бол нам већ превише суза точи
Јер птица радости ретко нам долеће.

Нећу да се сећам твојих миловања
Најлуђих ноћи љубави у животу
Кад изгубих разум услед блудног стања
И не видех ништа – сем твоју лепоту.

Желим да заборавим и часе нежности
Твој осмех затурен негде у истини
Кад гледасмо се немо у трену вечности
Две подневне сенке у врелој прашини.

И не тражи трагове нашег битисања
Јер у свемиру смо два зрна песка тек
Пусти да ми срце и без тебе сања
А део сећања сачуваћу за лек.

"Nemam staklenu kuglu gluposti" - Dragana Vasić

Mi smo glavni glumci
u svojim životima.
Ti ...
Nasmešeni porok.
Ja ...
Osvetoljubivi gnev.
Vreme nam nije prijatelj.



Dušu si izgubio u lutanju.
Srce ti je ostalo
u pogledima
nedorečenim.
Skupljam te
po sećanjima.
I ...
Nije mi te
dovoljno
ni za patnju.

"Ne trebam ti ja"

Ne trebam ti ja, ovako siv i umoran...
prazan i ne iskvaren...nisam ja tvoja sreća...
ne kradi mi dane...
previše boli gledati te tako ne dostižnu...
tvoja sreća te čeka...
tvoje Sunce za nekog drugog sija i
čeka da mu ga položiš na trošne dlanove i
obasjaš njegove dane...
nemoj sedeti...ustani, kreni, BORI SE!

Ne trebam ti ja, ovako siv i umoran...
moje Sunce se budi i odlazi na počinak
čekajući neka bolja jutra...
neke bolje dane...
neka nova leta...
neku drugu tebe!

A ti...
ostani i dalje tako ne dostižna,
takvu da te pamtim...

Ne trebam ti ja, ovako siv i umoran...

"Nije za mene?" - Goran Tadić

Nisam ja za tebe, reče.
Za koga si? Ko je za tebe?
Ne pitah je, iz pristojnosti,
al’ pitam se sada
i pitaću se sve dok se ne uverim
da je za nju neko ko nije ja.
Sigurno jeste. Mora biti.
Nisu svi ja.

Ko je za mene? Za koga sam?
Ona zna da za nju nisam.
Ona sve zna, ali za moje dobro
ne govori, voli me.
Ne razumem ja to...

Kajaću se zbog ovoga, reče.
Kaje li se što nije za mene?
Kaje li se što nisam za nikoga?
Ma, dobro je ona,
ne bi daleko dogurala
kada bi se kajala zbog svih nas,
koji nismo za nju i za koje ona nije.

"Čuvaj se" - Goran Tadić

- Čuvaj se.
- Nemam od koga.
- Nemoj tako, voleće te.
- Niko kao ti.
- Volećeš.
- Nikog kao tebe.

- Čuvaj se.
- Hoću, za tebe.

"Poslednja pesma o tebi" - Goran Tadić

Posmatram život kroz neprobojno staklo.
Tiho je i mirno sa obe strane,
ne utičemo jedan na drugog.
Dva bezlična paralelna sveta,
nezainteresovana za kompromis
sa čudakom iza stakla,
odriču se nekadašnjeg saborca i protivnika,
ne dotiču jedan drugog,
ne tiče ih se.
Žali Bože takav život i ovakvog mene.

Učini mi se, mila, da vidim tvoj odraz
na uglačanoj površini stakla,
osvrnem se...
Nema te, kao što te nikad nije ni bilo

"Nedostajala je mrva nežnosti" - Goran Tadić

Ne znam zašto je pobegla,
čim je predosetila
da je dovoljna mrva nežnosti
da se zaljubimo jedno u drugo.
Mene je radovalo
to čega se uplašila
i već sam imao milion ideja,
za svaku mrvu po jednu,
za svaki tren i svaki život po jednu.
Takav sam, umem da zamislim lep život.

Htedoh da potrčim za njom,
da je opomenem da je zaboravila da me ubije,
ali se uplaših da će mi dopustiti mrvu nežnosti.
Kud bismo nas dvoje, sa sijamskim srcima
i još sijamskijim dušama?

Trebao joj je plan, a ne ideja.
Ne umem da nacrtam zvezdane pejzaže,
koje jedino njoj želim da objasnim.
“Stavi to na papir”, reče.
Stavih, al’ nigde plana,
samo pesma.

"Povratak" - Dobriša Cesarić

Ko zna (ah niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam, da li da je želim,
ili ne želim.

U moru života, što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna u plavom,
Ne sluteći, da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve, što slutnja šapne;
Kod večernjih lampi mi ćemo se kradom
Poglédat ko stranci,
Bez imalo svijesti, koliko nas vežu
Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono, što je bilo;
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići.
Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam, da li da je želim,
Ili ne želim.

" Čekanje na tebe" - Dragana Vasić

Nikada do sada
nisam znala
koliko raznih nijansi
ima čekanje.

Prvo sam čekala uzbuđeno
u stanju nekakvog kolebanja
između srećnog nestrpljenja
i duboke i slatke potištenosti
koju bih mogla nazvati čežnjom.
Ova me čežnja nije
zapravo sprečavala da radim
ali se mešala u sve
što sam uzela u ruke...
i stvarala najčudnije
i najneprirodnije
kombinacije misli.
Kao da je svaka stvarčica
imala samo jedan-jedini zadatak
da me čarobno podseća na tebe.

Nisam se branila
od ove opijenosti.
Samo sam se - čas stidela...
Čas pojačavala želju za tobom.

Onda me je obuzela briga.
Da li ti je dovoljno stalo?
Da li ćeš me razumeti?
Ili...da ćeš me razumeti pogrešno.
Da li mi ne veruješ ?
Ili me prezireš
što sam tako slaba.

Ova me je pomisao žuljala
kao nerazgažena cipela.
pratila me kao zla kob.
Isprva ...
u još podnošljivom obliku.
Kao otprilike - nekakva tuđa,
ne prejaka zubobolja.
Ali...posle je sasvim preovladala...
trovala me i iscrpljivala.
naprosto sam se
razbolela
i bila nesposobna za rad.

Onda je nastupila treća faza
moga čekanja.
zapala sam
u strahovit umor
koji me je učinio
ravnodušnom.
Počela sam
da verujem
da sam precenila
tvoje značenje
za mene.
Da je došao kraj
čitavog našeg odnosa.

Ova pretpostavka
mi je donela
naj pre smirenje srca...
A onda naprasno poprimila
karakter poziva na alarm.
Užasno sam se uplašila
da ću te izgubiti.

Veoma oštro sam osetila
da bi kraj moga čekanja
značio i kraj
svega lepog u meni.
Počela bih da se gušim
pod pepeljastom kišom
ravnodušnosti.

Ova me je misao trgla.
Trgla me je u spasenje
i u pogubljenje.
Time sam se izručila
paklenim mukama
poslednje faze čekanja.
Bezumnom nemiru,
nemilosrdnom
i bezpomoćnom osećanju
da sam kao gonjena zver
u vreloj groznici.

Ostala je
samo nada
da češ me
konačno razumeti
i prigrliti
uz sebe.

"Ne kažem tebi, mila" - Goran Tadić

Dušo moja... Ne kažem tebi, mila,

pokušavam svoju dušu da dozovem,

da sednemo i porazgovaramo,

kao da smo odrasli, kao da nam nije ništa,

kao da se nismo rastajali,

da je pitam da li se umorila od umora,

da li mi zamera, ili će mi reći hvala,

što sam joj tebe priredio.

Srce moje... Ne kažem tebi, mila,

ponekad srce nazovem tvojim imenom,

da ne misli, sada kada mi ne treba,

da sam ga zaboravio.

Kako da ga, nakon tebe, zaboravim?

Srećo moja... Ne kažem tebi, mila,

prizivam prošlo vreme sa četiri lista,

tek da proverim jesam li sanjao

to što sam sa tobom doživeo.

Ljubavi moja... Ne kažem tebi, mila,

već osećanju, koje mi ne dâ da ne osećam,

tera me da živim i kad mi se ne živi

i da tragam za odgovorom na pitanje

za kojim još uvek bezuspešno tragam.

Živote moj... Tebi kažem, mila.

"Jedino ti" - Goran Tadić

Jedino ti bi razumela ono što jedino tebi ne smem da kažem.

Gutam kockaste knedle od bibera i pitam se

odakle meni ta pamet za ćutanje

i odakle mi glupost da imam šta da prećutim.

Da sam na vreme zatekao život kako se igra sa nama,

u ćošak bih ga oterao, dok se ne smiri,

dok ne nauči ono što već i njegove odrvenele igračke znaju.

Bedno piskaralo umišlja da je nobelovac

i da sve što napiše čitanja je vredno.

Ovo je roman?

Samo prepisuje od boljih.

Čitao sam zanimljivije recepte za kolače.

Uskoro će moj jubilarni smak sveta.

Ne brini, nema to nikakve veze sa tobom.

Tvoje je da luksuznim korakom pregaziš svet

i da se vratiš u svoje rodne, moje grudi.

"Sam u ovoj sobi" - Čarls Bukovski

Sam sam u ovoj sobi dok se svet
preliva preko mene.
sedim i čekam i pitam se.
osećam užasan ukus u ustima
dok sedim i čekam u ovoj sobi.
ne vidim više zidove.
sve se pretvorilo u nešto drugo.
ne mogu da se šalim s tim,
ne mogu da objasnim to dok se
svet preliva preko mene.
ne marim da li mi veruješ, jer me
ni to više ne zanima.
sada sam tamo gde nikad ranije nisam bio.
sada sam u drukčijem mestu gde
nema drugih lica,
drugih ljudskih bića.
sada mi se to dešava
u prostoru unutar prostora dok
sedim i čekam sam u ovoj sobi.