"Ako zelis da ides" - Milan Djordjic

Ako zelis da ides - idi!

Na put ti stati necu,

sa kim god da krenes, gde god da podjes,

znaj da ti zelim ljubav i srecu...

Ako zelis da ides - idi!

Znaj da kajanja ne postoje,

bar ce lepih uspomena biti

od svega sto smo imali nas dvoje...

Ako zelis da ides - idi!

Mozda i nismo jedno za drugo,

mozda Bog drugacije planove ima...

Pamticu te, znaj, jos dugo,dugo...

Ako zelis da ides - idi!

Ne moras vise nista reci.

Neka se sve zavrsi kao sto je pocelo,

onako tiho... i bez reci...

Ako zelis da ides - idi!

Kao prijatelj uvek bicu tu,

a ako mi tuga nekad zasija u oku,

ne brni, osmehom sakricu nju!

Ako zelis da ides - idi!

Ali pre nego sto krenes,

jos jednom me poljubi...

Kada vec rusi se sve,

rastanimo se bar kao ljudi!

"Odlazis" - Milan Djordjic

Odlazis...

Vidim u pogledu tvom

da nesto se sprema...

Pustam te a znam, ako odes,

da povratka vise nema...

Ipak, volim te toliko,

pa mogu da obecam,

pusticu te da odes i da budes srecna,

a ja patiti necu i prestacu da se secam.

Znam da si krenula vec,

ali jos uvek nije ti siguran korak...

U ustima mojim ostaju ne izgovorene reci,

i ukus bola kao pelen gorak...

Idi, jedina, mozda bice ti bolje...

A znam da te vec neko ceka.

Idi dok te volim takvu kakva jesi

i dok mi nisi postala previse daleka.

Evo, pruzam ti ruku,

zelim ti srecan put...

Idi, ljubavi, mozda je vreme,

ne brini necu biti ljut!

Idi, sreco, i ne misli na mene.

Ne brini necu krenuti za tobom,

necu te moliti da mi se vratis...

Sebe proklinjem dok Boga molim,

da ti ovako nikad ne patis!

Hvala za svaki osmeh,

hvala za neznost koju si dala,

hvala za suze i besane noci,

hvala za sve...

"Kome da kazem sad' " - Milan Djordjic

Kome da kazem sad

kada mi fale reci,

ono sto tebi sam nekad

pogledom mogao reci?!

Sa kim tisinu da slusam,

dok glas ljubavi vice,

kome sad da pricam

davno ispricane price?!

U ciji zagrljaj da se sakrijem,

kad osetim da hvata me strah,

kome sa usana sok da pijem,

ciji da udisem dah?!

Ko da mi pruzi ruku,

ako nekad pocnem da padam,

sa kim da mastam o deci,

sa kim sreci da se nadam?!

Kome da napisem reci

slovima koja ne postoje,

sa kim da pricam onim jezikom

koji smo izmislili nas dvoje?!

Lako bih ja krenuo dalje,

kada mi ne bi falile sitnice,

lako bih ja podneo i kisele kise

koje mi kvase umorno lice.

Lako bih ja slagao srce,

ali ne znam kuda bez tebe, draga,

jer hiljade puteva i hiljade staza,

vode odavde do tvog praga.

Kome da kazem sve sto me muci

i kako da kazem kad mi fale reci?!

A nekad sam tebi samo jednim pogledom

mnogo toga mogao reci. 

"Ona" - Milan Djordjic

Dosla je od nekud da mi vrati nadu,

da donese srecu i ozivi snove.

Dosla je od nekud da mi vrati veru...

veru u ljubav, u andjele i u dane nove.

Recima svojim srusila je tugu,

podarila osmeh licu mom.

I kao malo dete prepustih se srcu,

i za plovih kroz mastu zajedno sa njom.

A ona tako divna, drugacija od drugih,

na polju ljubavi pruzi mi ruke...

Nezno i stidljivo rece mi tad,

"Zelim da zaustavis ove trenutke"!

Ponesen vetrom zanosa, lepote,

da zaustavim vreme nisam mog'o,

al' sasvim odlucno tad joj rekoh,

"Ne brini, bleso, bice ih jos mnogo!".

Pozvala me tad da setamo po kisi,

jer bila je srecna zbog datog obecanja.

Sa suzom u oku prihvatih njen poziv,

jer ni moja sreca ne bese nista manja.

Ona je daleko, ali ipak je kraj mene,

jer divnije stvorenje nikad nisam sreo.

I skoro da sam sasvim siguran vec,

sa njom bih mogao provesti i zivot ceo.

I sad prvi put pisem o sreci,

dok mi u oku sija nekoliko suza,

jer ona je andjeo ovozemaljski,

ona je mog zivota muza.

I zbog nje se radujem svakom novom danu,

i umesto krvi, vec, tece mi kroz vene,

i cuvacu je kao malo vode na dlanu,

samo da zauvek bude pored mene.

"Put do srece" - Milan Djordjic

Kao cetkica kod vestog slikara u ruci,

prepustam se da me ljubav ponese,

jer moja je ladja sad u mirnoj luci,

a talas ce, znam, tebe da donese.

Pricaces tiho, da bih prisao blize,

dok ceznja nestrpljivo na pod sve baca,

a tamo gde se plamen svece dize,

ostace uzdah pun poljubaca.

Kad prvi zrak Sunca ozari ti lice,

kad osetis svez vazduh u nosu,

kad cujes taj veseli cvrkut ptice,

nezno mi prstima prodji kroz kosu.

I zajedno sa mnom docekaj novi dan,

dok grad snen i tih polako se budi.

Glavu prisloni uz moj dlan,

i bez reci nezno me poljubi.

Jer samo tako srca ce nasa,

put do srece zajedno naci...

I kad tuga pukne kao prazna flasa,

mi cemo prstima nebo dotaci!

"Sve godine svoje" - Milan Djordjic

Budim se nocu mokar do koze,

grabeci vazduh da dodjem do daha...

Rukama masem, pokusavam da poletim,

preplasen na smrt, bezim od straha.

Opet si ti moja nocna mora,

uzrok svih nemira su te oci tvoje,

razmisljao ne bih,pristajem da  menjam,

za minut sa tobom sve godine svoje!

Istinsku ljubav osecam i dalje...

Mozda vec na pocetku sve ponovo gubim.

Ali se ne kajem i do kraja idem,

sve godine dajem da te opet ljubim.

Reci mi samo da li sa mnom kreces,

hocemo li preci preko stvari sto nas plase,

s' rukom u ruci, putem ka sreci,

da zajedno trosimo sve godine nase?!

Jer samo kad smo zajedno nama Sunce sija,

i duga tek tad ima najdivnije boje...

Ne stidim se nikoga, pred svima cu reci

- Za Nju dajem sve godine svoje!

"Voleću te, ali ne više od sebe" - Daniela Stanković

Ako ikada budeš čitao ove redove
Ne dozvoli da ti krenu suze
Jer znaj da je već kasno,
Kasno za bilo šta.
Možda te i u tom trenutku
Volim više nego sebe,
Ali sad ja ne želim
Ne želim da plačem,
Ne želim da molim.
Imao si i previše vremena,
Ne da me zavoliš,
Već samo da mi pružiš ruku
I kreneš našom stazom.
Ljubav dolazi kasnije,
Važno je poverenje i razumevanje
A ti, to nikada nećeš imati.
Volela bih da mogu da zaboravim
Dan kada sam ti prišla
Jer to je dan kada sam te zavolela…
Tužna priča moje sudbine.
A ti glavna uloga!
I zato želim da se ovaj film završi…
Da nikada više ne hodaš mojim mislima
da zaboravim tvoj osmeh, oči…
možda ni tada neću biti srećna,
možda će neko drugi igrati glavnu ulogu,
ostaću dostojna sebe i svojih reči,
možda ću te i dalje voleti,
ali ne, ne više nego sebe!!!

"Just Me" - I.C.

Na vrhovima prstiju, potajno,

u tudje snove sam zalutala...

Uhvatila sebe kako zelim zelje 

koje nisu moje (!)...

Zatekla se u ludilu 

bespotrebnih tema 

i zapitala “chemu”?   

Vreme je ipak da

potrazim novi smisao, 

svoje zelje i 

svoje snove! 

It’s time for me to really walk away...

this time for real...

Znam da nisam andjeo...

Nisam ni savrshena...

Ali ko jeste?

Finally, you are free...

Free from me....

But for what is worth  “I love you”,

and I will always do...

I...ne daj da te pomere ove rechi prolazne... 

"Pobrkali smo snove..." - Miroslav Mika Antić

Sišao sam do izvora. Devojčica se prenula
kao da vidi avet.

„Napokon ste se rodili“, reče i pokaza rukom
na moje lice u vodi. „Već danima vas tu
nalazim“.

I ja sam stajao zbunjen. Ona je videla mene,
ja sam video nju. Znači da se mi zajedno,
na istom mestu stvaramo, iz mozga ove
planine.
Zemlja nas zajedno misli.

Nisam bio uobražen kao neki dečaci u
petanestoj godini i pošteno sam priznao da
je sve to za mene teško i nerazumljivo.

Ona se nevešto osmehnu: „Pobrkali smo
snove. Sad ćemo se zameniti.
Vi meni vratite mene, ja ću vama vratiti vas“.

"Poslednja bajka" - Miroslav Mika Antić

Usunjam se u tvoj jastuk
kao tisina perja,
kao trsave siske veceri
mirisave od lisca,
od mesecine na pescanim obalama,
od uvele svezine oktobra,
- bas tako se usunjam
i slusam,
slusam sta sanjas.

Nikome necu kazati.
Ali hocu da znas:
cuo sam,
cuo sam sve sto sanjas,
jer drugo nista i ne znam
samo se u snove razumem,
kao sto se kauboji razumeju u laso,
kao sto se tvoj tata razume u politiku,
kao sto se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produzujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produzujemo se kroz oci i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive sare pticjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez cizama od sedam milja,
osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo.

Usunjam se u tvoj jastuk
da ne znas,
usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noc,
a pre no sto se probudis
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo nista i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao postari pisma
velikom belom kocijom
koja necu da ti kazem kako se zove,
ali sam ces se setiti.

"Ne vraćaj se starim ljubavima" - Arsen Dedić

Ne vraćaj se starim ljubavima,
dok su davne kiše lile,
drukčije su one bile,
nego ovih jeseni i zima,
Ne vraćaj se starim ljubavima.

Ne vraćaj se starim ljubavima,
da se skloniš, da se tješiš,
kad se davnih dana sjetiš,
kad samoća raste kao plima,
Ne vraćaj se starim ljubavima.

Što zločinca
usred mraka,
vječno vodi u taj kraj,
Stara ljubav kao zamka,
nikad joj se ne vraćaj.

Ne vraćaj se starim ljubavima,
ne kucaj na ista vrata,
ugašena tu je vatra,
pođi dalje gdje topline ima,
Ne vraćaj se starim ljubavima.

"Podji" - Sesil Šabo

Podji kud bilo

put neba,

put mora,

na lednik

ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo

rad

lepotu

ljubav!

Učini to sa dušom

punom snova

i svetlosti

sa dušom

punom dobrote i snage

za praštanje.

Ako se već desi da

padneš

ustani!

iznova kreni

iznova počni,

uporno,

mirno,

kao što to rade deca na

plaži

gradeći od školjki

morskih i šljunka

brodove

koje prva plima zbriše

a deca novu lađu,dvorac

novi

naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,

uprkos svemu!

Samo,

okončaj započeto delo!

Voli

i stvaraj!

Kuj!

Prekuj zemlju,

nebo i more!

Ali okončaj započeto

delo.

I delo tvoje

nek lepotom zrači.

"Bezimena Pesma" - Zeljko Krznaric

Ne govorim ti bas u zadnje vrijeme

da te volim

i ne gasim ti svjetlo u ocima

prije spavanja

ne govorim ti nesto njezno

i ne grlim ti dusu

ali ovo ti moram reci

previse je gorkog

i ljudi su grubi

pa ako i ne govorim

jos uvijek te ono najljepse u meni

voli i ljubi.

"Sto ti nedostaje nocas" - Zeljko Krznaric

Sto ti nedostaje noćas

osim kucanja sata

mislim osim mene

jer sve drugo nije more koje se pjeni

nije to šlag na sve

posebno na ono što me dovodi

do ludila

pazi

jutra će svejedno dolaziti

bez obzira na naša stanja

ali mene nešto drugo zanima

meni to što me ubija

može biti slatko

i suzama razmazano lice

može i to

a to što ne možeš pogledati u oči

nikom

hajde molim te

ti baš kao neko dijete

uživaš u svemu što ne možeš promijeniti

ma priznaj

da ti ja najviše nedostajem.

“Osobna poruka” - Françoise Hardy

S druge strane telefona je vas glas

I tu su rijeci koje necu reci

Sve te rijeci koje su zastrasujuce cim nisu duhovite

Rijeci iz previse filmova, pjesama i knjiga

Zeljela bih vam ih reci

I zeljela bih ih zivjeti

Ali necu.

Zelim ali ne mogu.

Ja sam ta koja izgara

I znam gdje ste vi

Dolazim, sacekajte me, upoznat cemo se

Sacuvajte mi malo svog vremena, ja za vas imam citav zivot

Htjela bih doci, ostajem, mrzim sebe

Necu doci

Zelim ali ne mogu.

Trebala bih vam reci

Trebala bih doci

Ili bih trebala spavati.

Bojim se da ne budes gluh

Bojim se da ne budes kukavica

Bojim se da ne budem indiskretna

ne mogu vam reci da te mozda volim..

Ali ako ikad povjerujes da me volis

Nemoj misliti da mi smetaju tvoje uspomene

Trci, trci sve dok ne izgubis dah

Dodji me potraziti

Povjerujes li jednog dana da me volis

I ako ti toga dana bude tesko

da vidis kamo te vode svi ti putevi

Dodji me potraziti

Ako te zivot umori

Ako ti dosadi

Misli na mene

Misli na mene

Ako ikad povjerujes da me volis

neka ti to ne predstavlja problem

Trci, trci sve dok ne izgubis dah

Dodji me potraziti

Ako ikad povjerujes da me volis

ne cekaj ni jedan tjedan, ni jedan dan

jer ne znas kamo te zivot vodi

Dodji me potraziti.

Ako te zivot umori

Ako ti dosadi

Misli na mene

Misli na mene

"Danas" - Horhe Luis Borhes

Danas bih mogao...
voljeti te kao jucer,
kao sutra,
kao svaki dan.

Danas bih mogao..
otici daleko...puno dalje
no sto je vrijeme,
puno dalje no sto oci dosezu.

Danas bih mogao
pruziti ruku
niz krizaljku zbunjenog
srca
i dotaci zlatnu ribicu za srecu.

Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam vec tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!

Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan :
za herojski zivot obicnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
sto ga tamo daleko
na tvoje celo
smjesta povjetarac
usuljavsi se izmedj´ zavjesa
nosen mojom zeljom...
i srebrnom trakom mjeseca

"Potrebno mi je dušo" - Abdulah Sidran

Potrebno mi je, s vremena na vreme,

da verujem kako nekog volim,

na cesti, neku blagu ženu po hodu prepoznajem,

i trpim, kao, zbog nje.

Pa kada legne noć u moju sobu, na sto i postelju -

zamišljam: ona će ujutru stići,

mehko ključ u tužnoj bravi okrenuti,

nad postelju mi se nadnijeti,

kao majka - čist oprez u brižnom kretu,

čednost u živoj ruci, pod kojom oči otvaram,

i dodirujem je, govoreći:

"Potrebno mi je, dušo, s vremena na vrijeme,

da vjerujem kako nekog volim, i ljubim,

u jutrima ovim, punim strave, a pustim..."

"Treba mi..."

Treba mi još jedan život...

Još jedan...

Ne predugačak,

ali, dovoljan...

Da vratim što je izgubljeno,

da ispravim pokvareno...

Da oprostim neoprošteno...

Treba mi još jedna šansa,

da pokušam drugačije...

Da sve kocke

skupim i promešam,

da imam pravo

na još jedno

bacanje...

Treba mi još jedan dan za želje...

Ali, nek' one ne budu tajna...

Svima da kažem

šta bih i kako bih... 

Pod zvezdama, pod miljama sjaja...

Treba mi još jedan besplatan poziv...

Još jedan tren za nas...

Za mene i tebe..

Da čujem, da saznam...

Da li mi još prepoznaješ glas...

Treba mi...

Ali, ne trebaš mi ti.

  

Ne znam zašto...

Ni kako,

ali u moj se svet

više ne uklapaš.

Valjda je to,

kao što kažu,

momenat

kada se iz ogromne vatre

samo u prah pretvaraš...

"Sonata od sna" - Enes Kišević

Od čega žive oči tvoje

Kad stalno iz njih isijava san?

O što bi dragulj dragane moje

dao da tako bar načas sja.

Tvoje su oči u meni zasle.

Taj sjaj nije od ljudi.

Svakoga jutra moje se lice

s tvojim očima budi.

Ko snijeg si koji pao nije,

satkana sva si od sna,

latico sniježna zgusnuta svjetla,

sva si ko cvijeta prah.

- Ne sklanjaj pogled. Čega se bojiš?

Ljubavi, zar te je strah?

Zacijeli riječi cjelovima,

s usana strgni mi dah.

Čemu se smiješiš?

Obujmi me jače,

sva krvi nek mi utrne!

Kad zagrlim te ovako,

znaš što ja vidim:

Dva križa koja se grle.

A međ' njima diše

još nerođen Bog,

prikovan poljupcima...

A što ako boginja neka

pod mojom usnom sniva?

Pod tvojom usnom sni violina,

u violini pjesma, u pjesmi plod.

O kad me dodirnu usta tvoja:

harfa se boja prospe u svod.

Prsti su tvoji vidre vedre

što se u igri tope.

A ćutiš li kako iz moga struka

iskaču antilope.

O kad bi moglo uho čuti

tvoj dodir, glazbo nijema,

napisao bih ti od sna sonatu,

al klavir tih dirki nema.

Povedi me u kut svijeta

neki tih.

Da te ćutim. Da te dišem.

Da te snim.

Što je život? Oka treptaj.

Tajna tajne.

Između dva otkucaja

srca stane.

"Zabranjeno je" - Pablo Neruda

Zabranjeno je plakati bez da se nešto ne nauči,
probuditi se u danu a ne znati što činiti,
biti uplašen svojih vlastitih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog vlastitog straha
da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti šta ste sve proživeli zajedno,
i zvati ih samo onda kad ti je neophodno.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan kao da je to tvoj poslednji dah.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš nečiji smeh i oči,
sve samo zato što njegov put više ne obuhvata tvoj,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost
i zameniti je njegovom sadašnjošću.

Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge
misliti da je njihov život vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati vlastitu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da život ono što daje takođe i uzima.

Zabranjeno je ne tražiti sreću,
ne živeti život s pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek možemo biti bolji;

Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti...