Kome da kazem sad
kada mi fale reci,
ono sto tebi sam nekad
pogledom mogao reci?!
Sa kim tisinu da slusam,
dok glas ljubavi vice,
kome sad da pricam
davno ispricane price?!
U ciji zagrljaj da se sakrijem,
kad osetim da hvata me strah,
kome sa usana sok da pijem,
ciji da udisem dah?!
Ko da mi pruzi ruku,
ako nekad pocnem da padam,
sa kim da mastam o deci,
sa kim sreci da se nadam?!
Kome da napisem reci
slovima koja ne postoje,
sa kim da pricam onim jezikom
koji smo izmislili nas dvoje?!
Lako bih ja krenuo dalje,
kada mi ne bi falile sitnice,
lako bih ja podneo i kisele kise
koje mi kvase umorno lice.
Lako bih ja slagao srce,
ali ne znam kuda bez tebe, draga,
jer hiljade puteva i hiljade staza,
vode odavde do tvog praga.
Kome da kazem sve sto me muci
i kako da kazem kad mi fale reci?!
A nekad sam tebi samo jednim pogledom
mnogo toga mogao reci.
No comments:
Post a Comment
Note: Only a member of this blog may post a comment.