"Nemam staklenu kuglu gluposti" - Dragana Vasić

Mi smo glavni glumci
u svojim životima.
Ti ...
Nasmešeni porok.
Ja ...
Osvetoljubivi gnev.
Vreme nam nije prijatelj.



Dušu si izgubio u lutanju.
Srce ti je ostalo
u pogledima
nedorečenim.
Skupljam te
po sećanjima.
I ...
Nije mi te
dovoljno
ni za patnju.

"Ne trebam ti ja"

Ne trebam ti ja, ovako siv i umoran...
prazan i ne iskvaren...nisam ja tvoja sreća...
ne kradi mi dane...
previše boli gledati te tako ne dostižnu...
tvoja sreća te čeka...
tvoje Sunce za nekog drugog sija i
čeka da mu ga položiš na trošne dlanove i
obasjaš njegove dane...
nemoj sedeti...ustani, kreni, BORI SE!

Ne trebam ti ja, ovako siv i umoran...
moje Sunce se budi i odlazi na počinak
čekajući neka bolja jutra...
neke bolje dane...
neka nova leta...
neku drugu tebe!

A ti...
ostani i dalje tako ne dostižna,
takvu da te pamtim...

Ne trebam ti ja, ovako siv i umoran...

"Nije za mene?" - Goran Tadić

Nisam ja za tebe, reče.
Za koga si? Ko je za tebe?
Ne pitah je, iz pristojnosti,
al’ pitam se sada
i pitaću se sve dok se ne uverim
da je za nju neko ko nije ja.
Sigurno jeste. Mora biti.
Nisu svi ja.

Ko je za mene? Za koga sam?
Ona zna da za nju nisam.
Ona sve zna, ali za moje dobro
ne govori, voli me.
Ne razumem ja to...

Kajaću se zbog ovoga, reče.
Kaje li se što nije za mene?
Kaje li se što nisam za nikoga?
Ma, dobro je ona,
ne bi daleko dogurala
kada bi se kajala zbog svih nas,
koji nismo za nju i za koje ona nije.

"Čuvaj se" - Goran Tadić

- Čuvaj se.
- Nemam od koga.
- Nemoj tako, voleće te.
- Niko kao ti.
- Volećeš.
- Nikog kao tebe.

- Čuvaj se.
- Hoću, za tebe.

"Poslednja pesma o tebi" - Goran Tadić

Posmatram život kroz neprobojno staklo.
Tiho je i mirno sa obe strane,
ne utičemo jedan na drugog.
Dva bezlična paralelna sveta,
nezainteresovana za kompromis
sa čudakom iza stakla,
odriču se nekadašnjeg saborca i protivnika,
ne dotiču jedan drugog,
ne tiče ih se.
Žali Bože takav život i ovakvog mene.

Učini mi se, mila, da vidim tvoj odraz
na uglačanoj površini stakla,
osvrnem se...
Nema te, kao što te nikad nije ni bilo

"Nedostajala je mrva nežnosti" - Goran Tadić

Ne znam zašto je pobegla,
čim je predosetila
da je dovoljna mrva nežnosti
da se zaljubimo jedno u drugo.
Mene je radovalo
to čega se uplašila
i već sam imao milion ideja,
za svaku mrvu po jednu,
za svaki tren i svaki život po jednu.
Takav sam, umem da zamislim lep život.

Htedoh da potrčim za njom,
da je opomenem da je zaboravila da me ubije,
ali se uplaših da će mi dopustiti mrvu nežnosti.
Kud bismo nas dvoje, sa sijamskim srcima
i još sijamskijim dušama?

Trebao joj je plan, a ne ideja.
Ne umem da nacrtam zvezdane pejzaže,
koje jedino njoj želim da objasnim.
“Stavi to na papir”, reče.
Stavih, al’ nigde plana,
samo pesma.

"Povratak" - Dobriša Cesarić

Ko zna (ah niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam, da li da je želim,
ili ne želim.

U moru života, što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna u plavom,
Ne sluteći, da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve, što slutnja šapne;
Kod večernjih lampi mi ćemo se kradom
Poglédat ko stranci,
Bez imalo svijesti, koliko nas vežu
Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono, što je bilo;
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići.
Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam, da li da je želim,
Ili ne želim.

" Čekanje na tebe" - Dragana Vasić

Nikada do sada
nisam znala
koliko raznih nijansi
ima čekanje.

Prvo sam čekala uzbuđeno
u stanju nekakvog kolebanja
između srećnog nestrpljenja
i duboke i slatke potištenosti
koju bih mogla nazvati čežnjom.
Ova me čežnja nije
zapravo sprečavala da radim
ali se mešala u sve
što sam uzela u ruke...
i stvarala najčudnije
i najneprirodnije
kombinacije misli.
Kao da je svaka stvarčica
imala samo jedan-jedini zadatak
da me čarobno podseća na tebe.

Nisam se branila
od ove opijenosti.
Samo sam se - čas stidela...
Čas pojačavala želju za tobom.

Onda me je obuzela briga.
Da li ti je dovoljno stalo?
Da li ćeš me razumeti?
Ili...da ćeš me razumeti pogrešno.
Da li mi ne veruješ ?
Ili me prezireš
što sam tako slaba.

Ova me je pomisao žuljala
kao nerazgažena cipela.
pratila me kao zla kob.
Isprva ...
u još podnošljivom obliku.
Kao otprilike - nekakva tuđa,
ne prejaka zubobolja.
Ali...posle je sasvim preovladala...
trovala me i iscrpljivala.
naprosto sam se
razbolela
i bila nesposobna za rad.

Onda je nastupila treća faza
moga čekanja.
zapala sam
u strahovit umor
koji me je učinio
ravnodušnom.
Počela sam
da verujem
da sam precenila
tvoje značenje
za mene.
Da je došao kraj
čitavog našeg odnosa.

Ova pretpostavka
mi je donela
naj pre smirenje srca...
A onda naprasno poprimila
karakter poziva na alarm.
Užasno sam se uplašila
da ću te izgubiti.

Veoma oštro sam osetila
da bi kraj moga čekanja
značio i kraj
svega lepog u meni.
Počela bih da se gušim
pod pepeljastom kišom
ravnodušnosti.

Ova me je misao trgla.
Trgla me je u spasenje
i u pogubljenje.
Time sam se izručila
paklenim mukama
poslednje faze čekanja.
Bezumnom nemiru,
nemilosrdnom
i bezpomoćnom osećanju
da sam kao gonjena zver
u vreloj groznici.

Ostala je
samo nada
da češ me
konačno razumeti
i prigrliti
uz sebe.

"Ne kažem tebi, mila" - Goran Tadić

Dušo moja... Ne kažem tebi, mila,

pokušavam svoju dušu da dozovem,

da sednemo i porazgovaramo,

kao da smo odrasli, kao da nam nije ništa,

kao da se nismo rastajali,

da je pitam da li se umorila od umora,

da li mi zamera, ili će mi reći hvala,

što sam joj tebe priredio.

Srce moje... Ne kažem tebi, mila,

ponekad srce nazovem tvojim imenom,

da ne misli, sada kada mi ne treba,

da sam ga zaboravio.

Kako da ga, nakon tebe, zaboravim?

Srećo moja... Ne kažem tebi, mila,

prizivam prošlo vreme sa četiri lista,

tek da proverim jesam li sanjao

to što sam sa tobom doživeo.

Ljubavi moja... Ne kažem tebi, mila,

već osećanju, koje mi ne dâ da ne osećam,

tera me da živim i kad mi se ne živi

i da tragam za odgovorom na pitanje

za kojim još uvek bezuspešno tragam.

Živote moj... Tebi kažem, mila.

"Jedino ti" - Goran Tadić

Jedino ti bi razumela ono što jedino tebi ne smem da kažem.

Gutam kockaste knedle od bibera i pitam se

odakle meni ta pamet za ćutanje

i odakle mi glupost da imam šta da prećutim.

Da sam na vreme zatekao život kako se igra sa nama,

u ćošak bih ga oterao, dok se ne smiri,

dok ne nauči ono što već i njegove odrvenele igračke znaju.

Bedno piskaralo umišlja da je nobelovac

i da sve što napiše čitanja je vredno.

Ovo je roman?

Samo prepisuje od boljih.

Čitao sam zanimljivije recepte za kolače.

Uskoro će moj jubilarni smak sveta.

Ne brini, nema to nikakve veze sa tobom.

Tvoje je da luksuznim korakom pregaziš svet

i da se vratiš u svoje rodne, moje grudi.

"Sam u ovoj sobi" - Čarls Bukovski

Sam sam u ovoj sobi dok se svet
preliva preko mene.
sedim i čekam i pitam se.
osećam užasan ukus u ustima
dok sedim i čekam u ovoj sobi.
ne vidim više zidove.
sve se pretvorilo u nešto drugo.
ne mogu da se šalim s tim,
ne mogu da objasnim to dok se
svet preliva preko mene.
ne marim da li mi veruješ, jer me
ni to više ne zanima.
sada sam tamo gde nikad ranije nisam bio.
sada sam u drukčijem mestu gde
nema drugih lica,
drugih ljudskih bića.
sada mi se to dešava
u prostoru unutar prostora dok
sedim i čekam sam u ovoj sobi.

"Moraćeš da me pamtiš" - Goran Tadić

Moraćeš da me pamtiš.

Živeću dok živiš, ne zameri.

Najradije bih samog sebe izbrisao

iz svih nedoživljenih uspomena

slučajnih dodira srodnih duša.

Čemu ti lepljivi dodiri služe,

osim za nemir živih i tužnih,

ni krivih, ni dužnih?

Moraćeš da me pamtiš.

Bljesnuće, ponekad, griža savesti

zbog nenadoknadive lenjosti tvog srca,

al’ ti barem umeš da se smešiš,

pa ću istog časa postati jednako drag,

poput školjke sa letovanja,

koja se, nakon mnogo godina,

mada beživotna, nepromenjena,

kao kostur davno potrošenog trenutka

pojavi u korpici sa koncima i dugmićima

i probudi, zamalo zaboravljen, san.

Moraćeš da me pamtiš, žao mi je.

"Odlazak" - Goran Tadić

Ne umem da odem od tebe.

Čak i kada shvatim da su te umorili drhtaji,

ostaću još neko vreme,

samo da ti nešto kažem,

da ti dam sitnicu za uspomenu,

da te podsetim na naš prvi, drugi, šesti susret,

da te nasmejem,

da kažem kako bih morao otići, ali neću zbog tebe,

jer mi se čini da si lepša kraj mene,

da ti zahvalim i da te izgrdim

što sam ti bio drag.

Ne umem da pomirim

potrebu da te imam

i potrebu da me nemaš.

Ne razumem razum.

Petlja se u stvari koje ne razume.

Srcu je lakše, ludost mu je opravdanje.

Zato, valjda, stanuje kod mene.

Moj odlazak trajaće večno, ako me ne oteraš.

Odglumi ravnodušnost, izbledi obraze šminkom,

skreni pogled ka neznancu kada se sretnemo,

reci da žuriš, da ćemo se čuti,

snađi se, žena si.

Lepo zvuči „uvek ću te voleti“, ali to čujem samo ja.

Ne smeš verovati da je moguće.

„Mila moja“ bio je najgrublji način da te oslovim,

al’ ne smeš me zbog radoznalosti

pustiti da ostanem,

jer nema kraja mojoj slatkorečivosti.

Poređenjem sa anđelima bih te uvredio,

pa sam smislio milion nežnosti,

koje moraju ostati zarobljene u meni,

jer ako izgovorim makar deo, zavešću te.

Sebe već jesam.

Nauči me kako da odem od tebe,

sa sobom ću lako.

Od sebe sam već odvojen.

"Ne ruši sve mostove" - Ivo Andrić

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Nisi ptica ni leptir obalom što leti,
Kad nema mostova uzalud je čeznuti,
Uzalud je shvatiti, uzalud je hteti.

Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti.
Ostavi bar jedan most između srca i mene.
U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti,
Mogle bi te nazad nagnati uspomene…

"Saputnik kroz snove" - Dragana Vasić

Ogoljeni sumrak

drema mi na ramenu...

Ugasi svetlo

i lezi pored mene.

Ne govori ništa.

Samo mi stavi 

glavu na grudi

i slušaj blagost

moga daha.

Oboji

moju stvarnost

mesečinom 

ove noći.

Da budem mirna

i posvećena

saznavanju istine

koja se uliva

u moje pore...

I usput

mi dovikuje

očima

da me voli.

"Snovi od slame" - Balać Zorica

Znam ja kako bih sada sa tobom, eh, ne pitaj me,

poznajem te ja, ma i ti mene odlično znaš,

a i ne pitaj me to kad znaš da znam.

Umem ja s tobom i te kako, ali ne mogu,

a i nije do mene, do tebe je, uvek je do tebe.

I neću više ovako blentava da maštam, da petljam,

da izmišljam, da se raspravljam sama sa sobom,

čak ni u pesmi ne isplati se graditi kule od karata

po ovom nevremenu koje nas je oboje zadesilo

u nezgodno vreme, vreme bez ljubavi.

Ali dobro nam je, znam ja kad nam je dobro,

kako bi nam drugačije i bilo kad ne znamo za bolje.

Ja čak i ne znam šta ta reč zapravo znači,

ali je po navici stalno ponavljam, ja i moj papagaj.

A ti, gde si od sebe i drugih sakrio onu divnu osobu

što kad uđe osmehom osunča čitavu sobu,

pa ti dođe da ruke nikada od nje ne odvojiš,

da ga grliš i gnjaviš kao da je malo dete,

kao da je on tvoja igračka, a ne ti njegova ?

Popuni molim te, te prazne i strašne rupe na telu,

ponovo plašiš ljude svojom slamnatom pojavom,

jer odavno već na sve sem na normalnog čoveka ti ličiš.

Ne daš mi čak ni prići činiji sa čokoladnim bombonama

koju sam vremenom tako zavolela,

a ništa mi milije nego se zasladiti i umastiti ruke.

Razumem ja sve to, još kako, te tvoje priče,

kule, gradovi, obećanja, tvoje neispunjene želje,

veliko sam dete, ali budna i ja ponekad sanjam,

dva i dva ne daju uvek četiri, al ipak tako mora,

podrazumevano je to i sve te tvoje ispravne računice,

trava je na proleće zelena, puna cveća,

nebo je plavo i jako je lepo i visoko, danju,

a noću, zvezde su daleko, čak predaleko,

i jedan i jedan ne mogu nikada biti tri,

jer uvek neko ostane na kraju rezerva.

Idem da pronađem još malo slame,

ako ne pomogne tebi oko tih šupljina

poslužiće meni za potpalu,

ne plaši se, fino će to da gori,

kad zapalim i založim ima da gore svi ovi moji snovi na papiru,

kao Veštice na lomači bez dokaza optužene.

Da u vatri i ja sagorim, da pepeo postanem,

jer to mi nekako i jedino od ruke polazi,

to loženje i paljenje, jer lepi snovi lepše gore.

"Volim Te" - Željko Krznarić

Volim te bez reda i zakona

Neplanski

Čudno i čarobno

Volim te iz zaklona

I onako javno

Bez zatišja

I suvišnih riječi

Tek tako pogledom i dodirom

I hvalim se što te volim

Znanjem i nadarenom željom

I volim

Što ne volim ništa drugo

Kao što tebe volim

I što svakoj tvojoj želji

Da krene dozvolim.

Marija Mihajlović Davidović

polako lepojko
nije to više svet za koji si znala
skini tu haljinu pepeljuge
upregni u bundevu miševe
i nastavi sa bojenjem svakodnevnice
onim tvojim bojama

zamahnim perom pa rani rečima
rastuži se pa tugom ubij
pomisli pa ostvari
... osudi pa oprosti
prokuni pa ljubi

digni tu lepu glavu
tu na vrhovima tvojih cipela
ne nalazi se čarobna formula
za rešavanje problema
onih teških životnih

hrabro napred
u sivi dan
u sivu godinu
u život sivi

korak pusti
zakorači
pa hrabro napred
ludilu se prepusti

nema izvini
jer ni greške nema
to su sve samo pokušaji
par neuspelih
par skoro pa
i jedan uspešan

a sutra...sutra je novi dan...

"Volim Te" - Matija Bećković

Između dva uporednika dok provirujem glavu

Između dve žiške u slepoočnicama

U pauzama dok radnici piju čađavo mleko

I prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila

Dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši

Između dva daleka poređenja

Volim te.

Brodovi se ljuljaju kao poljupci

I sloj vazduha se na lepe senke cepa

U mašineriji noći

Moje srce je slično kompresoru

Naklonjenu svemu što nema veze samnom

Dok pokušavam nestati u poljupcu

Volim te.

Rudnici kamene soli u mom srcu

Zora lomi suđe od porculana

Kad si sa mnom znam da si na drugom mestu

Postaću prašina ako voliš prašinu

Ti koja me tuđim imenom zoveš

Volim te.

Dolazi proleće i jednu pravu damu

Niko ne može zamisliti bez pudlice

Stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me

Ja ne znam put - krijem se u tvojoj senci

Ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo

Svet me izgubi, ali ti me dobi

Volim te.

Što vide slepi ne vide zaljubljeni

Pokvareni anđele; o, sneže u avgustu

Moje su ruke ostale oko tebe kao obruč

Ljubomoran na vazdušni pritisak i vodu

Ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš

Odavno već svojim očima ne verujem

Volim te.

"Protest Srca II" - Balać Zorica

Zatreperi maleno srce moje

poneto živahnom pesmom iz daleka,

pa napravi od sreće pun krug

kao vetrenjača na krovu kuće.

Očarano vetrom zapleše nove i nepoznate korake,

pa upije sasvim drugačije mirise dana koji se lagano

uvuku u njega kao i ova zima u krhke kosti.

Ali nije do te zime ova neobjašniva radost,

niti je do šaljivog vetra ovaj igrajući zanos.

Zaigra se ono tako kada ga neobjašnivi osećaji uhvate,

pa ga bacaju na sve strane, kako vetar dune,

a ono im se prepusti bez straha od posledica,

bez straha od neuspeha, mirno,

razigrano, kao malo spokojno dete.

Raširi se i skupi u ritmu ove melodije

pa namigne vetru, i došapne mu,

i ova igra je za ljude, nisam ja plašljivo srce,

ponovo verujem u čaroliju u koju me vodiš.

Ne znam da igram, ali želim,

ne smem da zavolim, ali moram,

ne umem da pokažem kako,

ali nekim čudom ponovo verujem sebi.

Verujem u ono što me iznova tera

da rizikujem da plešem tu u nepoznatom.

Samo tako iznova upoznajem sebe,

samo tako saznajem kako i koliko volim druge.

Rizikujem mnogo i ako dobijem,

rizikujem još više ako izgubim.

Budim se i iz sveg glasa vičem,

da ponovo svome srcu verujem.