U kraju gde nikad nisam bio srecno izvan svakog iskustva,
tvoje oci imaju svoju tisinu.
U pokretu tvom nesto me okruzuje sto dotaci ne mogu jer je previse blisko.
Tvom pogledu neznom koji me polako zatvara
i onda kada bih tako zatvoren bio, otvarala bi me ti kao sto
prolece otvara (dodirivajuci vesto i tajanstveno) svoju prvu ruzu.
Ili ako zelis da zatvoren budem,
ja i zivot moj u istom trenu opet cemo zatvoreni biti,
kao sto srce ovoga sveta zamislja sneg koji posvuda pomalo pada.
Nista sto otkriti bismo mogli
nema moc takve krhkosti kao sto je tvoja.
I trajanje njeno
s bojom krajolika svojih pobedjuje mene,
nudeci smrt i vecnost u svakom dahu.
Ne znam sta je to u tebi sto otvara i zatvara...
ali ipak jedan deo mene pojmi da je glas tvojih ociju dublji od svih ruza.
Niko, cak ni kisa, nema tako malene ruke.
No comments:
Post a Comment
Note: Only a member of this blog may post a comment.