05 March 2011

"Jasno je, kako nisam savršena..."

Upalila sam sveću i u tišini prostora posmatram njen plamen, gotovo nepomično sedim, zamišljena...
Gubim dodir sa spoljasnjim svetom i više ne vidim i ne čujem ništa oko sebe, odlutam u tim svojim mislima, praćena oscilacijama u raspoloženju...
Muče me tolika pitanja koja se poredjaju i čekaju odgovore koje nemam ili ne želim imati...
I zašto baš ovo veče virim sebi duboko u Dušu, preispitujući svoje odluke, poteze, dela i trenutke kojima se bavim u zadnje vreme, stavljam ih na vagu i uzimam nešto od novog života, u malim količinama, no ipak ne razmišljajući dovoljno...
Ponekad me ponese želja, možda čak i sebično zagrabim, iako znam da ću na taj način poremetiti sklad...
Pitam se je li moja savest čista ili i ja imam ispod kože određenu dozu licemerja zbog čega moji snovi ponekad nisu mirni...
I jasno je kako bezgrešna nisam i kako ću posrnuti još bezbroj puta i vraćati se na taj isti put kao da se ništa dogodilo nije...
Jer, ljudski je grešiti, padati i podizati se...
Iz pepela poleteti Nebu pod oblake i strmoglavo se naći opet pod zemljom, vlažnom, teškom...
I hladnom...
Dok skupljam krhotine svoje časti, pokušavam složiti mozaik koji je oku lep, no u zavrsnici od toga nemam ništa posebno...
Dovoljno je prihvatiti nesavršenstvo na svakom životnom polju, pa tako i kod donošenja nekih, naoko bezazlenih, odluka koje će za sobom povući celi niz pitanja, iako odgovore ne želim čuti...
Jasno je, kako nisam savršena...
Niti ću to ikada biti...

No comments:

Post a Comment