"Jasno je, kako nisam savršena..."

Upalila sam sveću i u tišini prostora posmatram njen plamen, gotovo nepomično sedim, zamišljena...
Gubim dodir sa spoljasnjim svetom i više ne vidim i ne čujem ništa oko sebe, odlutam u tim svojim mislima, praćena oscilacijama u raspoloženju...
Muče me tolika pitanja koja se poredjaju i čekaju odgovore koje nemam ili ne želim imati...
I zašto baš ovo veče virim sebi duboko u Dušu, preispitujući svoje odluke, poteze, dela i trenutke kojima se bavim u zadnje vreme, stavljam ih na vagu i uzimam nešto od novog života, u malim količinama, no ipak ne razmišljajući dovoljno...
Ponekad me ponese želja, možda čak i sebično zagrabim, iako znam da ću na taj način poremetiti sklad...
Pitam se je li moja savest čista ili i ja imam ispod kože određenu dozu licemerja zbog čega moji snovi ponekad nisu mirni...
I jasno je kako bezgrešna nisam i kako ću posrnuti još bezbroj puta i vraćati se na taj isti put kao da se ništa dogodilo nije...
Jer, ljudski je grešiti, padati i podizati se...
Iz pepela poleteti Nebu pod oblake i strmoglavo se naći opet pod zemljom, vlažnom, teškom...
I hladnom...
Dok skupljam krhotine svoje časti, pokušavam složiti mozaik koji je oku lep, no u zavrsnici od toga nemam ništa posebno...
Dovoljno je prihvatiti nesavršenstvo na svakom životnom polju, pa tako i kod donošenja nekih, naoko bezazlenih, odluka koje će za sobom povući celi niz pitanja, iako odgovore ne želim čuti...
Jasno je, kako nisam savršena...
Niti ću to ikada biti...