"Bolje što ne znaš..." - Goran Tadić

Bolje što ne znaš da te večeras volim tužnije no inače,

jer još bi sigurnija bila da to nije ljubav,

a ja ne želim da nam se srca oko toga prepiru,

niti umem da dokažem da te volim jače no što osećaš,

zato i dopuštam da misliš da samo tugujem

i da mi je najlakše da krivicu pripišem tebi,

jer više od bilo koga umeš da nedostaješ

ovom toplom pogledu, koji si mi podarila,

čim sam te ugledao i posumnjao u sve druge lepote.

Bolje što ne znaš da večeras ne umem da se smejem,

jer bi osetila krivicu što nisi kraj mene,

a ja ne želim da si kraj mene zbog mene,

već želim da ništa drugo ne želiš,

osim da se ušuškaš uz mene.

Bolje što ne znaš da slutim da ću ostatak života

provesti kajući se što te nisam zavodio,

a niti bih umeo, niti uspeo, jer nisam zavodnik,

već pesnik sa trapavim srcem.

Ne zavodim, već zavolim,

ne zato što hoću, već zato što moram,

a tebe i hoću i moram, jer si mi zapisana

na dlanu, u oku, u zvezdama i u pesmi.

"Tu... tu... i tu..." - Goran Tadić

Voliš da te ljubim tu... tu... i tu...

Umeš da te ljubim tu... tu... i tu...

Taman kad počneš da sanjaš

slatke snove u kojima te ljubim,

probudim te da bih te ljubio

lepše nego u snu,

a ti pod mojim usnama

koje se od nežnosti drobe u puder

i posipaju najskrovitija mesta

na tvojoj nedodirljivoj koži,

čedno živiš san i grešno sanjaš život.

Moramo paziti, kažeš.

Ne brini, kažem,

mada ne znam na šta bih pazio

i pitam se zašto bih pazio,

kad ništa osim mene

ne sme da te dotakne,

a šta bi se loše moglo izroditi

iz mojih bezgrešnih dodira?

Smeješ se, golicaju te moje reči.

Ćuti, kažeš... ne, nemoj,

dodirni me rečima...

Namerno sklopim usne

da ti maštu zagolicam,

da na tvojim usnama

čujem moje reči...

Želim, kažeš...

I ja, kažem...

Kako, kad nisi čuo, pitaš.

Znaš mene...

Ustvari, ne znaš ti mene...

Želim, kažem...

I ja, kažeš...

Od večeras ćeš voleti i umeti

da te ljubim i tu... i tu... i tu...

"Ostani" - Marko Ristić

Nekad imam utisak da ja nisam za nju.
Večiti sanjar i maštalac, mislilac koji misli samo svojom glavom,
onaj kome treba svet otvoren za ljubav,

onaj koji pre beži u samoću nego što se druži sa bilo kim,
onaj koji zna šta hoće i
koji je svestan da će to teško i dobiti,
onaj koji ne prestaje da sanja i
da bude svoj i
koji prezire malograđanstvo,
koji pati tiho u sebi jer uvek hoće bolje i bolje...
a to nije uvek moguće.
Onaj koji na sebe prima svačiju bol i patnju i
i koji i dalje veruje u ljude uprkos svemu.
Onaj koji je rano otkrio da 2+2 nije uvek 4 u životu i
koji je zato prepun gorčine i besa.
Besan na sebe jer i u trenucima sreće
gledam okolo iščekujući strah i novu bol.
Plašim se života. Ljudi. Sebe.
Pitam se zato šta ona traži u meni?
Dobiće večitu borbu sa vetrenjačama i
neprekidno traganje za smislom u svetu besmisla.
Ali...
Dobiće poslednji moj uzdah.
Dobiće neizmernu ljubav.

"Kad prođe ova zima" - Svetlana Polić

Kad prođe ova zima,
onda ću te voleti,
pomalo smetenog,
umornog od pokušaja ljubavi
zgaženog uglancanom cipelom juče,

danas,
sutra.

Kad prođe ova zima
biću samo tvoja,
skrivena u senci sopstvenog nesklada,
pokušaću da te volim odlazeći,
onako kako se vole isti,
a tako različiti.

Kad prođe ova zima,
pokriću rečima pravi smisao,
pokloniću ti moj kraj,
tako ćeš me lakše zadržati,
moj početak
bez kraja
ne vredi ništa.

Kad dođe žarko leto
više nećemo znati,
gde počinješ ti,
a gde se završavam ja.

Ovaj put više nećemo prelaziti
odvojeno.

"Do neba" - Goran Tadić

Moje nebo nije daleko.

Na granici između doživljenog i nepoznatog

krilati carinici pretresaju moje presmrtne ostatke,

proveravajući verodostojnost tvog potpisa na mojoj duši.

Ne umem da te opišem.

Ponekad te u vetru zapišem

i čekam da se prepoznaš,

da se nasmeješ, ili naljutiš,

kao ja, kada mi kažu da treba da nađem nekog,

a znaju da imam tebe.

Zar da mi bude draže nečije sve

od tog malo, što imam od tebe?

Prolaznik sam, kao svi drugi.

Zatežem svoj jedini krstić na goblenu života,

ne znajući u šta više da ne verujem.

Bezbroj sam rebusa rešio

i nema tajne, kojoj nisam doskočio,

jedino ne znam

zašto me usne svrbe kad mislim na tebe.

Umem da te napišem,

a ne umem da priznam

da još uvek merim koliko te volim.

Odgovor znam,

ali taj dar i kaznu moram da izmerim

nepoznatim brojem besanih noći

i danima u kojima te sanjam.

Obećao sam – zauvek,

a  moje zauvek neće još dugo.

Stid me što ne znam hoću li umeti i posle toga.

"Molitva" - Goran Tadić

Svake večeri sklopim misli nad paperjastim oltarom,

radoznalo osluškujući šum svojih usana

i molitvu, ometenu uzdahom:

"Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš.

Nektar da pije, zvezde da joj skineš,

kao što bih tebi ja.

Da je maziš, da je čuvaš,

da je braniš i ništa joj ne braniš,

kraljica da bude, kao što bi bila ti.

Da bude tvoje Tvoje,

kao što bi Moje bila ti,

da si mi rodjena,

moja rodjena.

Pogledom dijamante da brusi,

rečima bisere da niže,

zlatne da su joj misli.

U ženu da stasa, željni da je budu,

da vidiš kakva si bila. "

Kad zapnem za prag zaključanih vrata budućnosti,

i padnem slab u početni stav za molitvu,

celivaću suvim usnama cveće,

utkano u ivandanski venčić,

prepoznajući te u svakoj latici.

Nošena srebrnim štiklama,

prići će poslednja želja,

naše Naše,

nudeći pomoć.

"Hvala, dete moje", reći ću.

"Ćerku Bog da ti da, još jednu sebe da imaš. "

"Traži me" - Miloš Balmazović

Traži me,
dok se noć
kao vodopad
u zoru sliva,
dok slavuji
pesmom jutro
pozdravljaju.

Traži me,
na dnu duše
gde se voljeni
čuvaju kao tajna
notama pisana,
gde zaranjaš
sama u noćima
tamnim.

Ne traži me,
na dnu čase
koju ispijaš
do dna,
dok noć
uzdah ti krade.

Ne traži me,
u noćima
pijanim zbog
mirnog sna,
gde se legu
golubice mlade.

"Vreme Ludo" - Miloš Balmazović

Ne znam kada,
ne sećam se
ali došlo je.
Jedne kišne večeri
skitnica mala,
ljupkog pogleda,
milog glasa,
samo je tražila
sklonište od kiše.

Bez razmišljanja
pustih je da uđe,
da preko praga
pređe mog,
samo dok kiša
prođe jesenja.

Pameti moja,
gde si bila tad'
da sprečiš
ambisov pad?
Falio mi je
da prespavam
kobnu nam noć,
sada za borbu
treba nam moć.

Idi od mene,
idi od nas.
Iskoristi čas,
dok još marim
za nas...

Samo idi, Vreme Ludo...

"Kiša" - Miloš Balmazović

Nije to kiša.
To samo nebo
plače.
Zbog gladnih,
žednih i bolesnih.
Zbog dece koja
odrastaju sama.

Nije to kiša.
To samo nebo
tuguje.
Za onima kojih više
nema među nama,
za onima nestalim
u vihoru rata.

Nije to kiša.
To samo nebo
jeca.
Zbog svih nas,
umornih, tužnih,
raseljenih i nevoljenih.

Nije to kiša.
To samo nebo
shvata...
Svi smo mi ljudi,
retko ko je čovek...

"Nada" - Miloš Balmazović

Negde se skrila
slatka, mala,
nevina i mila,
nestala je vala.

Negde daleko
kroz šljivike,
pogledala meko,
zelene vidike.

Negde duboko,
samo se stisla,
tamo visoko,
izbegla iz besmisla.

Negde sama,
srećna duša,
tišina je slama,
muči je suša.

Lepa, zvezdo,
gde noć pada,
svila ti gnezdo
šarena nada...

"Lunja" - Miloš Balmazović

Zalutao sam
u oči tvoje
tražeći mesto,
noć da provedem,
pokriven zagrljajem,
ušuškan poljupcem.

Zalutao sam
u misli tvoje,
od oluje
da se sakrijem,
usamljen da jecam
u dolini straha.

Zalutao sam
u dušu tvoju,
da osmehom
tugu razbijem
k'o da je
od stakla.

Zalutao sam
u srce tvoje
svoje da ugrejem...
Ne brini,
samo sam lunja
bez kuće i srama,
koja je u tebi
pronašla dom...

"Ona zna" - Miloš Balmazović

Ona zna,
šta mislim
kad ćutim,
kad tugujem,
snivam i budim se.

Ona zna,
šta želim
kad se srdim,
kad jecam
umoran od zora.

Ona zna,
šta trebam
kad poljubac
uvijen nalik
na bonbon
poklonim Njoj.

Ona zna,
šta pričam,
kad pogledom
sečem stabla
samoće i uzdaha.

Ona zna,
šta imam
kad nikoga nemam,
jer Ona zna,
da ja znam
da je Ona
moje sve.

"Kriv i osuđen" - Miloš Balmazović

Ako je ljubav greh,
grešan sam.
Neka mi se sudi,
jer umem da volim.
Neka mi se sudi,
jer zaljubljen
želim da vrištim.
Neka mi se sudi,
za nežnost, milovanje,
osmeh, oči tople i verne.

U svoju bih odbranu,
samo da dodam
rupu u mom srcu,
niko nije zatvorio,
taj falični deo,
niko nije doneo,
malo ljubavi,
niko mi nije dao.

Ako je ljubav kuća,
ja sam skitnica.
Ako je ljubav glas,
ja sam nem.
Ako je ljubav pesma,
ja sam gluv.

Ma neka mi se sudi...

"Nisi kriva ti" - Miloš Balmazović

Nisi kriva ti
za moje noći
u kojima bdim,
lud od snova,
izmučen javom.

Nisi mogla da znaš
koliko mogu da dam,
koliko da pružim.

Nisi kriva ti
što mi srce treperi,
kao svetionik
na nemirnom moru,
dok se Mesec
lomi u talasima.

Nisi mogla da znaš
da pun sam ljubavi,
nežne i trajne.

Nisi kriva ti,
što noćas
opet plaćam ceh
prošlosti tvoje,
sadašnjosti naše.

Nisi mogla da znaš,
pa ti, eto, opraštam...