"Tu... tu... i tu..." - Goran Tadić

Voliš da te ljubim tu... tu... i tu...

Umeš da te ljubim tu... tu... i tu...

Taman kad počneš da sanjaš

slatke snove u kojima te ljubim,

probudim te da bih te ljubio

lepše nego u snu,

a ti pod mojim usnama

koje se od nežnosti drobe u puder

i posipaju najskrovitija mesta

na tvojoj nedodirljivoj koži,

čedno živiš san i grešno sanjaš život.

Moramo paziti, kažeš.

Ne brini, kažem,

mada ne znam na šta bih pazio

i pitam se zašto bih pazio,

kad ništa osim mene

ne sme da te dotakne,

a šta bi se loše moglo izroditi

iz mojih bezgrešnih dodira?

Smeješ se, golicaju te moje reči.

Ćuti, kažeš... ne, nemoj,

dodirni me rečima...

Namerno sklopim usne

da ti maštu zagolicam,

da na tvojim usnama

čujem moje reči...

Želim, kažeš...

I ja, kažem...

Kako, kad nisi čuo, pitaš.

Znaš mene...

Ustvari, ne znaš ti mene...

Želim, kažem...

I ja, kažeš...

Od večeras ćeš voleti i umeti

da te ljubim i tu... i tu... i tu...