Autor Marina Mihajlović Živković

Pred ponoć mislim crno bez oblaka
na pregibe neba malo plave dodam na mah
kad je bal nek je od nečišćenog nemira

ćutim te vekovima u jednom taktu srca
i strpljivo čekam rasplet
prvih sunčevih zraka u obećanju sna

ti si jedina kojoj se nadam bez pitanja
moja snaga skupljena sa promašaja

kao prašina sa porcelana
kao reč sa usana predaka

obećanje da mora biti bolje
da mora više
bez presedana

ali kasniš i ne nudiš opravdanja
u moj mir uvlačiš nemir
kao strah u kosti kad se uvuče

pa boli pa svuče svaku radost
na moju mladost nakalemiš noć
i ćutiš

i opet smo na početku neuspeha
svakim korakom
izvesnost se troši kao prah

još jedan pad i krah
jer noć je crna
i ja mislim crno za nas

spavaj ti... 

"Priča" - Miloš Crnjanski

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.

U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

"Moje lice u tvojim rukama" - Vicente Aleixandre

Kad me gledaš,
kad uz mene, bez pokreta, sedeći, blago se nagibaš;
kada pružaš svoje dve ruke, tako umilna, jer želiš,
jer bi eto htela dotaći, da, moje lice.
Tvoje dve ruke, kao iz sna,
koje me kao neka sena dosežu.
Gledam ti lice. Dah nežnosti izbio je iz tebe
poput svetlosti u crtama tvog lica.
Kako lepa izgledaš! Izgledaš više detinjasta.
I gledaš me.
I smešiš mi se.
Šta li tražiš kada me, pružajući ruke, njima,
dotičeš?

Osećam žar sene, dima što živahan stiže.
Kakva lepota, dušo moja! Nastamba, u zanosu,
mirna počiva.
Ti ćutiš a ja osećam svoje lice, zbunjeno, blago,
među tvojim prstima.
Nešto moliš. Pretvaraš se u devojčicu koja moli.
Nešto tražiš. Prelama se neki glas koji ne postoji
i koji nešto ište.
Zakasnela ljubav. Ljubav u prstima koje kuca bez
buke i bez glasa.
A ja te gledam u oči, gledam i čujem te.
Čujem dušu posve tihu, detinjastu, koja peva
slušana.
Ljubav kao celina. Ljubav u prstima koju slušam
zatvoren u tvoje ruke.

"Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati" - Željko Krznarić

Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati 
kad u nama bude 
već mnogo jeseni i zima 
kad mi sjaj u oku izblijedi od kiša 
i kad me možda više neće biti 
da li ćes ponekad zaplakati noću 
kad te sjeti davna zaboravljena pjesma 
na sve ulice i restorane 
sva ona mjesta koja ćes pamtiti 
po našoj nježnosti 
i ljubavi u kristalnim prozorima 
plavim maglama 
da li ćes ponekad zaplakati 
u prvi sumrak novog proljeća 
u toj jedinoj preostaloj zraci 
razbijenog sunca 
kad osjetiš jos jednom dodir moga dlana 
kad me više mozda neće biti 
a sve će biti kao prije 
i ona rijeka plava 
i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama 
u koje smo htjeli 
da li ćes me ipak zaboraviti 
u predahu dviju ljubavi 
a znaš da nam usne od istog poljupca boluju 
i da nas ista tuga progoni stoljećima

"Ljepota poroka" - Robert Babić

Zmijski mi jezik ćuti slast
dok zabludjela pjesma iz daljine
primiče se – poziva na kurvin pir.

Um mi opsjeda veličina prilike
i utapa me ta iluzija trenutka
što osmijehom iznudi prepuštanje;
klecaju mi staklena koljena
pod vatrom užegla tijela.

I za tren...

Posustajem pred snagom i moći;
već pokleknuše sigurnosti i uvjerenja,
tale se u plamenom ognju trenutka.

Tako nejakog baciše me u tamu,
k svijetlu mojih skritih snova,
među nimfe – privid raja;
pa i ne znam više uzmaknuti,
poražen, prepuštam se opsjeni.

Poslije sna...

S drhtajem u tijelu – ogoljen pitam se:
Nije li grijeh biti nevino čedo života?
Nije li grijeh ne počiniti grijeh
i biti bez snova – živjeti u laži?

Zar nije grijeh ne vidjeti pakla,
a gorjeti u okovima ćudoređa
i ne upoznati vlastitu ćud?

Pa nek' čestiti anđeo bez grijeha
s pjenom na usni i krvlju u oku
prvi ponosno baci kamen
i pogodi ravno u ludu mi glavu.

A ja...

Barem ću znati da živio sam,
živio taj tren u vječnosti vremena.

"Mogao bih da te zaboravim" - Armin Pohara

Mogao bih ta te zaboravim,
znam ja to I mogu.
Mogao bih da odem iz ovog sumraka
u ono svjetlo razigrano
tu na kraju sokaka.
Mogao bih da te zaboravim,
lako
I bez problema.
Da te zaboravim onako kako se
drugari zaboravljaju
da bi mogli dalje
kroz raskopčane livade ljubavi
I poštovanja.
Da bi se moglo dalje
kroz život
onim utabanim putem
usamljenih
Da bi mogli u miru
snove sačekivati
kad se spuste
onom nepoznatom padinom
kroz travu I divlje jagode.
Mogao bih se praviti
da te ne poznajem
kad doletiš u muziku maskiran
preko srušenih mostova
našeg nasmijanog djetinjstva,
pa kad zapjevaš glasom anđela
kroz otvorene prozore
onu zaboravljenu
sevdalinku prvog pijanstva.
Mogao bih da odem I da se ne osvrćem...
jak sam ja...
Mogao bih da te zaboravim
ali neću...neću I tačka.
Od tvog odlaska
ja bol u sreću presvlačim,
tugu smjehom ocrtavam
veselom bojom proljeća I
ranih rezdelija...
I koračam sa tobom
kao nekad
na naše istine naviknut
onom tajnom
ulicom vječnom
mladošću popločanom.

Autor Svetlana Polić

Smislena poruka
ili pokušaj utamničenja sebe.
Duboko,duboko
odzvanja tvoja reč,
vetar je prenosi
neslućeno daleko,
u pravo vreme za bol.

Neiskrena ljubav,
ili je potrebna drama,
publika da iz petnih žila viče,
da se dlanovi zacrvene
od aplauza,
uvek je potrebno
da neko posmatra,saoseća,
da zaokruži priču.

Od silnog čekanja
napetost je porasla,
pitoma želja se skromno povukla,
da ne smeta,
duboko,duboko,
ploviš
i nestaješ.
Bez traga.

"Da smo drugari" - Goran Tadić

Da smo drugari, čuli bi se svakog dana,

a bogami i videli, “da ne tupimo telefonom”,

pitala bi “’oćeš ti kod mene, ili ja kod tebe”,

mada je svejedno gde ćemo film gledati,

čije ćemo albume sa slikama listati,

čiju kafu nećemo piti, jer je nestalo,

a jutros je bilo taman za još dve.

Da smo drugari, otvorila bi vrata,

obučena u peškirić i rekla “Upadaj, tuširam se”.

Začikavao bih te da imaš tanke noge,

a ti bi rekla da mi je krivo što nisam zgodan kao ti.

“Zar bi me tol’ke cice jurile da nisam zgodan?”

“Baš bi ti sa mnom gluvario, da te one jure”.

Da smo drugari, igrali bi “Ne ljuti se, čoveče”,

podelili “Kinder jaje” (čokolada meni, igračkica tebi),

pili vodu iz iste flaše, ogovarali zaljubljene,

i gurkali se dok hodamo jedno kraj drugog.

Da smo drugari, tvoje oči bile bi samo oči

i sve tvoje bilo bi samo tvoje.

Smeo bih svašta da ti kažem,

smela bi svašta da čuješ.

Lako je drugarima, kad nisu ti i ja.

"Piše mi se nešto nežno" - Goran Tadić

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi obrazom dotakneš usne

i šapneš: "Pričaj, umeš sa rečima...", pa te poslušam,

jer mi se čini da dišeš svaku moju reč

i da ćeš ostati bez daha, ako ćutim.

Na brzinu smislim bajku o nama, a ti pitaš:"Do kraja života?".

Naravno, kažem, dok mi grudima golicaš vrhove prstiju.

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi šapneš odakle si,

al' nikom da ne kažem.

Zakunem se da ću tajnu odneti u grob, a ti se ljutiš što tako govorim

i tražiš da obećam da neću umreti prvi.

Piše mi se nešto nežno, kao kad ramenom dotakneš moj dlan,

pa želim da ti pregrizem bretele

i dozvolim tvojim mladežima da mi budu na vrh jezika,

kao ne mogu da se setim kako se zovu,

a ja sam im imena dao.

Čita mi se nešto nežno, kao kad čitam sa tvog dlana

da ćeš se udati za pesnika,

imati puno dece i u pedesetoj ostati udovica.

Skineš zamagljene naočare

i tada pročitam, mada razmazan,

zavet da ne smem umreti prvi.

Čita mi se nešto nežno, kao kad u tami čitam poeziju,

pisanu Brajevim pismom po tvojoj koži.

To te golica, a ja kažem: "Izdrži, sad će najlepši deo"...

Piše mi se nešto nežno, a ne umem bez tebe.

Razmazujem mastilo, gužvam hartiju

i svako slovo zvuči kao psovka,

jer ne znam koje nebo da molim

da ne prizna obećanje

da neću umreti prvi.

"Znam koliko je sati" - Goran Tadić

Znam koliko je sati kad mi godi mrzovolja,

kad se nikom ne pravdam, kad mi niko ne treba,

kad mi niko ne valja, kad se čudim da nekom valjam,

kad razgovaram sa kuhinjskim aparatima

i kad mi je sasvim svejedno koliko je sati.

Znam koliko je sati kad nisam ni gladan, ni žedan,

kad bojkotujem kafu, jer neću da je pijem sam,

kad razmišljam da ponovo propušim,

i razmišljam da bih, po uzoru na tol’ki normalan svet,

 morao prestati da razmišljam.

Znam koliko je sati kad ne moram da pogledam u sat

da bih znao da su kazaljke bezobrazno sklopljene

preko tvojih očiju, uz zagonetno “pogodi ko je”.

Znam koliko je sati kad jedino tebe vidim

i kada žmurim i kada zurim u plafon, pod i zid,

što me čudi, jer nisi najlepša na svetu,

a ja sam uvek voleo najlepše na svetu.

 Znam koliko je sati kad kukavica neprekidno kuka

da nisam za tebe i da, ako te volim, treba da te zaboravim,

a nit’ umem da te volim, nit’ umem da te zaboravim.

Znam koliko je sati, jer ništa u meni ne kuca,

vreme se zaglavilo, čeka u meni da ga  sustigneš,

da ga zajedno pokrenemo, nadoknadimo i potrošimo.

"Sanjam" - Danijel Suhanji

Драга, сањам

Како на кревету мом сама ти лежиш,

Како ти низ лице суза се слива,

Како ћутећи јецаје пушташ

И како не знаш шта се с’ нама збива.

Сањам

Како ме ноћас, упорно, дуго,

Без’морно тражиш са десном руком

На страни кревета где лежах ја,

У себи збориш: „О моја туго“.

Драга, сањам

Како погледом дозиваш зору,

Како ролетне ти црне молиш,

Да се отворе, донесу јутро,

Да ти прекину ту ноћну мору.

Сањам

Како устајеш ноћу из кревета нашег,

Ка месецу жарком, поноћном, пуном,

На тмурном небу што он се скрива,

Да му се молиш, ти да га кумиш,

Да ти објасни шта нам се збива.

Сањам

Твој поглед у тихој ноћи,

Сањам, зла слутња твоја се спрема:

Да ти у кревет ја нећу доћи,

Да њега ће сузе суморне слити

Што са лица твога управо падају,

На нашу меку постељу белу.

Сањам

Да више ти ниси срећна.

Сањам

Да мене ти само кривиш.

Сањам

Да кажеш: „О, љубав је вечна“

И да не желиш више да живиш.

И након дуге те ноћне море

Што током ноћи мени се снила,

Ја сада видим, ја сад сам срећан,

Знам да крај мене увек си била.

Ја знам да другог не желиш наћи,

Ја знам да са мном ти сад си срећна,

Увек ћу бити ја твоја срећа

И наша љубав остаће вечна.

Сањаћу од сад сам’ најлепше снове,

У тим сновима бићеш мени ти,

Љубим те, љубим и обећавам,

Да ћу те сањати моја љубави.

"Pred san" - Goran Tadic

Znaš li koliko sam udaljen od najbližeg čoveka?

Toliko, da kad bih urliknuo, niko ne bi čuo.

Svake noći, pre no što sklopim oči,

sklopim ruke na grudi (nikad se ne zna),

kratko se ispovedim: “Kriv sam za svoj život”

(nemam snage da dokazujem ne dokazanima

razliku između čoveka i čoveka).

Život je bio brži od mene,

potrošio me pre no što sam ga potrošio,

pa sada nemamo pojma šta bismo jedan sa drugim,

kao što nikad, uostalom, nismo ni znali.

Nemam šta ni da uzdahnem, toliko sam prazan.

Srećom, imam tebe kraj sebe.

Srećom, nema nikog da vidi da te nema.

Fali mi da zaplačem od sreće što te volim.

Fali mi da zaplačem od tuge što me ne voliš.

Što me manje ima, sve mi više fališ.

Izgleda da je, s moje strane, ono ipak bila ljubav?

Umeo sam da te volim,

ali nisi umela da budeš voljena.

Nije to više ni važno, važno je da je bila ljubav.

Ponekad, pre no što sklopim oči,

dok sklapam ruke na grudima,

naljutim se na tebe, što više ne postojiš,

mada mi ni ti ne bi pomogla, a kamoli Bog.

"ЗАБОРАВ" - Анђелко Заблаћански

Хоћу да заборавим твоје црне очи

И навику да плачеш због среће
Мада бол нам већ превише суза точи
Јер птица радости ретко нам долеће.

Нећу да се сећам твојих миловања
Најлуђих ноћи љубави у животу
Кад изгубих разум услед блудног стања
И не видех ништа – сем твоју лепоту.

Желим да заборавим и часе нежности
Твој осмех затурен негде у истини
Кад гледасмо се немо у трену вечности
Две подневне сенке у врелој прашини.

И не тражи трагове нашег битисања
Јер у свемиру смо два зрна песка тек
Пусти да ми срце и без тебе сања
А део сећања сачуваћу за лек.

"Nemam staklenu kuglu gluposti" - Dragana Vasić

Mi smo glavni glumci
u svojim životima.
Ti ...
Nasmešeni porok.
Ja ...
Osvetoljubivi gnev.
Vreme nam nije prijatelj.



Dušu si izgubio u lutanju.
Srce ti je ostalo
u pogledima
nedorečenim.
Skupljam te
po sećanjima.
I ...
Nije mi te
dovoljno
ni za patnju.