Znam ja kako bih sada sa tobom, eh, ne pitaj me,
poznajem te ja, ma i ti mene odlično znaš,
a i ne pitaj me to kad znaš da znam.
Umem ja s tobom i te kako, ali ne mogu,
a i nije do mene, do tebe je, uvek je do tebe.
I neću više ovako blentava da maštam, da petljam,
da izmišljam, da se raspravljam sama sa sobom,
čak ni u pesmi ne isplati se graditi kule od karata
po ovom nevremenu koje nas je oboje zadesilo
u nezgodno vreme, vreme bez ljubavi.
Ali dobro nam je, znam ja kad nam je dobro,
kako bi nam drugačije i bilo kad ne znamo za bolje.
Ja čak i ne znam šta ta reč zapravo znači,
ali je po navici stalno ponavljam, ja i moj papagaj.
A ti, gde si od sebe i drugih sakrio onu divnu osobu
što kad uđe osmehom osunča čitavu sobu,
pa ti dođe da ruke nikada od nje ne odvojiš,
da ga grliš i gnjaviš kao da je malo dete,
kao da je on tvoja igračka, a ne ti njegova ?
Popuni molim te, te prazne i strašne rupe na telu,
ponovo plašiš ljude svojom slamnatom pojavom,
jer odavno već na sve sem na normalnog čoveka ti ličiš.
Ne daš mi čak ni prići činiji sa čokoladnim bombonama
koju sam vremenom tako zavolela,
a ništa mi milije nego se zasladiti i umastiti ruke.
Razumem ja sve to, još kako, te tvoje priče,
kule, gradovi, obećanja, tvoje neispunjene želje,
veliko sam dete, ali budna i ja ponekad sanjam,
dva i dva ne daju uvek četiri, al ipak tako mora,
podrazumevano je to i sve te tvoje ispravne računice,
trava je na proleće zelena, puna cveća,
nebo je plavo i jako je lepo i visoko, danju,
a noću, zvezde su daleko, čak predaleko,
i jedan i jedan ne mogu nikada biti tri,
jer uvek neko ostane na kraju rezerva.
Idem da pronađem još malo slame,
ako ne pomogne tebi oko tih šupljina
poslužiće meni za potpalu,
ne plaši se, fino će to da gori,
kad zapalim i založim ima da gore svi ovi moji snovi na papiru,
kao Veštice na lomači bez dokaza optužene.
Da u vatri i ja sagorim, da pepeo postanem,
jer to mi nekako i jedino od ruke polazi,
to loženje i paljenje, jer lepi snovi lepše gore.
