"Uhodeći komete" - Miroslav Mika Antic

Da li si ikad razmišljao

O čemu pričaju svici

Svojoj deci pred spavanje?

Dok se čadj predvečerja

Rumeno mrvi i taloži

U naborima šuma,

Da li si prisluškivao

Njihovo došaptavanje

U avgustovskoj travi?

To je onaj trenutak

Avetinjski i sablasni,

Kad sve utihne okolo,

Ptice, vetar i jezero

A iz modrog tajanstva

Sanjive vasione

Plutaju kao utvare

Seni ugaslih svetova

I pretaču se u mreškanje

I odsjaj zlatnog grumenja

Na dno prvoga dremeža

Prečistih brušenih voda.

Mali svitac je ozaren

I prestravljen lepotom

Tajanstvenoga neba.

Nesnošljivom lepotom.

I zato kaže šapatom

Svome velikom svicu:

Kako mogu da dospem

Do one najveće zvezde

Što tinja nad glavom jasena?

Šta može da mu kaže

Njegov veliki svitac

U svojoj fosfornoj nemoći?

I on je negovao

Nekada u detinjstvu

Svoje malecke uši

Za tajne glasove neba

I naslanjao obraz

Na vrelo disanje tame

U svojim molitvama.

Šta može da mu kaže?

Može li da mu prizna:

Svitac je najsporiji način

Da se postane svetlost?

Baš kao što je staza

Stvarno najsporiji način

Da se bude daljina

I da se postane prostor.

Baš kao što je ptica

Stvarno najsporiji način

Da se postane vetar.

Baš kao što je bilje

Stvarno najsporiji način

Da se dospe do sunca.

I kao što su pahulje

Stvarno najsporiji način

Da se razbije zemlja.

Dok iz pitome paprati

I ljutih kupinjaka

Panjevi natrulo dahću

Katran, vlagu i otrove,

Ima li snage da prizna

Da u ovoj čamotinji

Vekovi uzasno kasne?

Ne. On je pre svega otac

I usahlo se smeška

Dok laže: ovde, gde živimo,

To je takodje jedna

Obla i lepa zvezda

Za nekog malenog svica

Koji stanuje tamo

Gde ti uporno gledaš,

I pita se večeras

Kako da dospe do tebe.

Zamenite se želja.

Da li sme da mu objasni:

To je taj prostrti ležaj

Izmedju Ničeg i Ničeg

Gde možeš da vidiš stvari

Kao da sa svih strana

U istom trenu prolaziš

I meko ih dodiruješ?

Kao da si mnogostruk.

Vidiš svet dlanovima

I vidiš tabanima.

I vidiš čelom i temenom.

Vidiš do dna nevidljivog.

Zamisli malog svica,

Tog koji ne postoji

Tamo na onoj zvezdi,

Ali ti ga već poznaješ

I s njim si razgovarao.

Zamenite se želja.

I to bi bio kraj utehe:

Ako se zamenite,

Bezbroj će svetlosnih godina

Postati jedno jedino

Tvoje najveće Danas

I prevalićeš divna

I ogromna prostranstva

Kakva, evo, razumem

Možda još samo ja

I neki davni svici

Iz minulih vremena.

Sanjaj i uveri se.

Laž koja toliko laže

Da se zanese, zaboravi,

Pa prevari i sebe,

Postaje vrhovna istina.

Uopšte nije važno

Šta se od tebe traži.

Važno je šta ti nalaziš

Na izvišenim strminama

Sebe, kojeg upoznaješ.

Zameniti se želja.

Kako je lako to hteti

Na vrhovima snova,

A kako teško ostvariti

U podnožjima jave.

Svako dete u sebi,

Pa i to dete svica,

Nosi umeće večnosti,

Koja se posle raspršuje

I ljušti kao boja

Sa leptirovih krila

Niz naprsline vremena,

U prevelikoj jurnjavi

Da se što pre odraste.

Pročitaj ovo ponovo.

Nemoj da preskačeš redove.

Lome se krhki obodi

Zlatastih oreola

I lepe tršave misli

Postaju sve ćelavije.

Mali svitac to zna.

Zna da je njegov let

Već unapred paralisan

I da će završiti

U grčevima korenja.

Ipak, uporno gleda

Svako veče u zvezdu

Što bdi nad krošnjama jasena

I neprekidno ponavlja

Svoje naivno pitanje.

I umiva se njime dok ga polako izdiše.

To je od ptica naučio.

One se peru krilima,

Dok seku kriške neba.

I učio je od cveća.

Ono se pere mirisom

Koji iz sebe isijava.

Radoznalost je način

Da se do gola očistiš

I budeš kadar da jednom

Zauvek sve prekoračiš.

Sve. Čak i svoju senku.

Mali svitac bi mogao

Da kaže velikom svicu:

Hvala vam što me tešite.

Ali red je da shvatite:

Ako mi mnogo puta

Šapnete da me volite,

Je li to više ljubavi,

Ili ta ista, jedina?

I ako svake večeri

Imate novi dokaz

Da je čudesno važno

Otkriće da smo živi,

Je li to više života,

Ili je jedan jedini?

Imam i ja svoj vrh.

On je u meni. Unutra.

Iz noći u noć se pentram

Po bespućima bezumlja

I ovo, čime se bavim,

Nije već gotova mudrost

Kao u vas svitaca

Iz minulih vremena.

Morao bi da kaže:

Ja samo osluškujem kretanje

Kao svoj pošteni deo

Radoznalosti svih rođenih,

Ukletih da se pitaju.

Još se ne bavim nekim

Ozbiljnim verovanjem,

Već razmišljam o tome.

I ne bavim se shvatanjem,

Već razumevanjem shvatanja.

Ja ne posmatram stanja,

Nego zbivanja stvari.

Zato se nikad ne mogu

Pomiriti sa mirenjem.

Zatim maleni svitac

Lagano sklapa oči

I pravi se da spava.

To je, naravno, avgust

I sve je blago u vazduhu.

Vidici se pretvaraju

U mlaki vosak i pesmu.

Pesma je provetren život.

Sa neba padaju opiljci

Dalekih zvezdanih misli.

Sa zemlje uzleću misli

Malih radoznalih svitaca.

I nikada se ne sreću.

Večno se mimoilaze

U ogromnoj praznini

Hladnih bespuća svemira.

U stvari, mali svitac

I nije pravi svitac,

Već više neko pitanje

Sa krilima od zemlje

I iskrzanim usnama

Od lepljive brbljivosti.

On neprimetno skida

Sa mekih, zelenih pleća

Kao prozračnu košulju

Svu svoju nesigurnost.

I kaže: moram odleteti!

Moram dospeti tamo!

I smeška se dok plače,

Sličan treperavoj lampi

U kojoj umesto ulja,

Gore detinje suze

Mirisave od nade.

Plače i veliki svitac.

Izgleda kao da spava,

Ali u sebi bezglasno

I pepeljasto jeca.

Jer i veliki svitac,

Ako umeš da zamisliš,

Nije zapravo svitac,

Nego naš večiti odgovor

Sa krilima i usnama

Od blage mesečine

Izmišljen, ali potreban.

Bez njega svi bi mali,

Ljubopitljivi svici,

Ostali zauvek priglupi

Ne saznavši za igru

Koja se zove „žmurke“,

Kad se biva nevidljiv,

Potpuno lišen ivica.

Dok u daljinu odbrojavam

Svoju svetlucavu misao

I pretvaram je u požare,

Nepomućene, vrtoglave,

Na dnu pra-okeana

Nepresušenoga neba

U koji se ulivaju

Sva trajanja i prostori,

I ja izmišljam zvezdu

Iz mog mesta u vremenu

I ona mene iz njenog.

I uplašim se kad shvatim

Da sam dvodtruko uplašen.

Jer ja sam ovde, danas

I negde tamo, u večnosti.

Ipak je ćovek najbrži

I najčudesniji način

Da se postane svetlost.

Ja moram u to da verujem.

Bilo bi odveć lepo

Da se na kraju bar jedne

Od tih zvezdanih večeri

Nešto stvarno i dogodi.

Nešto što bi izmenilo

Život i snove svitaca,

Uz čiju smo se mudrost

Slučajno zadesili,

I sami u sebi žudeći

Daleke jake svetlosti

I menjajući uzalud

Svoje žestoke želje

Za nekakav u večnost

Rastegnuti trenutak.

Ali ništa se ne zbiva.

Još uvek vekovi kasne.

Kraći samo za korak

Od svoje neodlučnosti,

Mi smo se mimoišli

Kao i mali svitac

Sa svakim svojim snom.

Eto, zašto se ne zbiva.

Čujem zagrljaj drveća

I otvaranje školjki,

Slonovski hod planina,

Šarenilo tišine,

Mekoću ptičijeg leta

I belo pletivo potoka

Po kamenju i pesku

Rasutom oko jezera.

Ali šta mi to vredi

Kad nikad nisam dospeo

Ni u jedno to Unutra.

Zameniti se želja,

Ma i najvrelijim glasom,

To znači: baviti se

Ključanjem hladne svetlosti.

Naš oslonac je beskraj.

U trinaestoj godini,

U dogovoru s vetrom,

Vreme je da se malo

Odlepimo od sebe

Plamteći duhom i rukama.

Šta se to možda moglo,

A nismo domislili?

Ovo je moje pitanje

Vršnjaku iz budućnosti.

Uzdam se u njegova stoleća,

Valjda će biti brža.

Postoje modra leta

Kad se u oku naziru

Sve bliži tragovi lasta.

Mirišu guste grive

Krilatih tuja i borova

Kao zvuk starih orgulja.

Pod smolom pčelinjeg pljuska

Treba provesti dan

Ležeći tako na ledjima

Uz samu obalu jezera,

Razmišljajući o tome

Da li su prave stvari

Na mestu gde su nas učili,

Ili su već u nama,

A nismo ih ni svesni.

Postoji belo mesto

Visoko u prošlosti vremena

Gde zapisani jezik

Večitoga obnavljanja

Još uvek možeš pročitati

Kao govor života, a ne tek pogrešan prevod.

Šapućem to vršnjaku

Iz veka što tek pristiže.

Pronadji svoju zvezdu

I počni sasvim sam.

Počni bez ičije pomoći

Dok tvoj bosonogi korak

Himnično zemljom odzvanja:

Tišinu po tišinu.

Upamti, ti si smena.

Idi, dovrši to nebo.

"Naučila sam..." - Autor nepoznat

Naučila sam, da ne možeš nekoga naterati da te voli;

Sve što možeš učiniti jeste, da budeš neko koga se može voleti,

Ostalo zavisi od drugih...

Naučila sam, da ako je meni stalo do nekoga

Ne mora značiti da je i njemu stalo do mene...

Naučila sam, da su potrebne godine da bi se izgradilo poverenje

A samo sekunde da bi se uništilo...

Naučila sam, da se ne računa šta imaš u životu

Nego koga imaš u životu...

Naučila sam, da mi je potrebno mnogo vremena

Da bih postala osoba kakva želim biti...

Naučila sam, da smo odgovorni za naša dela

Bez obzira kako se osećamo zbog njih...

Naučila sam, da ti kontrolišeš svoje ponašanje ili ono kontroliše tebe...

Naučila sam, da bez obzira koliko je veza strašna i burna

Vatra se postepeno gasi i bolje bi bilo da na njeno mesto dođe nešto drugo...

Naučila sam, da imam pravo biti ljuta, ali nemam pravo biti okrutna...

Naučila sam, da se pravo prijateljstvo i na velikoj udaljenosti ne gasi,

Što vredi i za pravu ljubav...

Naučila sam, da ako me neko ne voli onako kako bih ja to želela

Ne znači da me ne voli uopšte...

Naučila sam, da zrelost ne zavisi od broja rođendana, nego od iskustva

I onog što si naučio...

Naučila sam, da nije samo dovoljan oproštaj od drugih

Nekada moraš naučiti kako oprostiti sam sebi...

Naučila sam, da se svet neće zaustaviti, bez obzira na moju patnju i bol…

Naučila sam, da ne mora značiti da se dve osobe ne vole, ako se svađaju, a da se vole, ako se ne svađaju ...

Naučila sam, da ne moramo menjati prijatelje

Ako shvatimo da se oni menjaju...

Naučila sam, da ne trebaš uvek težiti da otkriješ tajnu

Jer bi to moglo promeniti tvoj život zauvek...

Naučila sam, da dva čoveka mogu gledati istu stvar,

a videti potpuno različito...

Naučila sam, da oni do kojih vam je najviše stalo, budu prerano oduzeti...

Život me naučio....

"Povescu te tamo gde vodim sve svoje snove" - Nepoznat autor

Povescu te tamo gde vodim sve svoje snove
Kada me ceznje lome i dusom uzdasi zaplove
Tamo gde vreme stoji i samo vetrovi strasti huje
Gde miris palmi more donosi i zalazak Sunca se cuje

Povescu te na zvezdu najsjaniju u nama
Kada u nemoj svetlosti nestane trag za nama
Tamo gde se nemiri hrane rosom uzdrhtalih tela
Gde su cula strascu opijena u igrama leptira bela

Povescu te kada mi osetis dusu u svojoj dusi
Kada se i poslednji oblak koji nas razdvaja srusi

"O prijateljstvo" - Kahlil Gibran (Odlomak iz knjige "Prorok")

Vas je prijatelj odgovor na potrebe vase.
On je njiva koju zasijavate s' ljubavlju,
i koju zanjete s zahvalnoscu.
On je vase kuciste i ognjiste vase.
jer vi mu dolazite gladni,
a i da potrazite od njega uspokojenje.


Kad' vam prijatelj kaze otvoreno sta misli,
ne bojte se njegovog "ne" u svome duhu,
i ne zazirite od njegovog "da".
A kada cuti,
nek' vase srce ne prestane osluskivati njegovo,
jer i bez reci, medju prijateljima, sve misli,
sve zelje, sva iscekivanja, radjaju se i dalje,
s' radoscu koja ne trazi povladjivanje.

Kad' se rastajete od nekog prijatelja,
ne tugujte zbog toga.
Jer ono sto u njemu ponajvise volite,
moze za njegovog odsustva biti jos jasnije,
kao sto putnik planinu s podnozja jasnije vidi.

I nek' u prijateljstvu ne bude drugog cilja
sem produbljivanja duha.
Jer ljubav sto trazi ista osim razjasnjenja
osobne tajne,
i nije ljubav nego bacena mreza:
hvata se samo ono sto je nekorisno.

Nek' ono sto je u vama ponajbolje
bude za prijatelja vaseg;
ako zna dokle uleze vasa oseka,
nek zna dokle doseze i vasa plima.

Jer, sta je za vas prijatelj
kog' trazite samo da ubijete vreme?
Trazite ga samo da biste
to vreme zaista proziveli.
Jer njegovo je da vam ispuni zelje i potrebe,
a ne vasu prazninu.

I nek' u dragosti prijateljstva bude i smeha,
i zajednickih radosti.
Jer u rosi sitnica srce nalazi svoja jutra,
i biva okrepljeno.

"Kada se jednom budemo sreli" - Ana Rodic

Kada se jednom budemo sreli, 
prepoznaces me po tome sto se moji koraci 
nece cuti, 
jer mi ti nikad ne dozvolis da hodam 
po zemlji. 
Pretvaras me u senku. 
Vodis me u svet slobode. 
Opijas me recima. 
Hranis poljupcima. 
Oplodis me muzikom 
i ja radjam snove. 
Uzmes me samo za sebe, 
onda nesebicno poklonis drugima. 
Razvlacis moje misli, 
pletes mrezu u koju se zaplicem. 
Ucis me da hodam po reci, 
pruzas ruke ka nebu, 
dozivas kisu. 

Ne plasim se smrti,ona ce jednom sigurno 
doci. 
Plasim se tebe,nikada nisam sigurna da ces 
mi se vratiti.

"Precuti me"

Ako te nekada neko za mene pita
prećuti me...
Ako ti neka o meni misli pročita
prećuti me…
Samo idi i pusti nek' te vetar nosi
nek' tvoji prsti budu u tuđoj kosi...
prećuti me...

Neka me oči njene u tvojim naslute...
Ako te pogodi kad čuješ moje ime
prećuti me...
Život ti masku sreće sa lica skine
ne traži me...
Samo idi, u mislima sam pored tebe,
i ako u ovoj pesmi nađeš sebe,
ugasi je...
k'o što ugasio si moj život
nekad' pre...

Ne zovi, ne diraj me
i ne podsećaj me...
Gde si bio da me zagrliš,
da mi bar malo pad ublažiš...
Ne diraj me...
ne zovi i ne traži me u oblacima
kad krila si mi slomio...

Kome da pričam, mili moj
kako te volim,
kako me ljubiš
i kako mi nedostaješ...
Kome da otkrijem tugu
kad' ja, sama sam
a sve mi tvoje u očima živi...

Tvoja soba,
usne premazane medom...
Naše zajedničko buđenje...
Naši susreti...

Kome da ja pričam o tebi,
da razbijem suzu na hiljadu komada
da me neko shvati...
Kome da tvoje ruke opišem,
kad' nisam s tobom
a s' tobom dišem...

"Ispunjenost duše" - Evica Kraljic

Kapi sreće rose nad mojim životom
I maglovita tama nestaje sa mojih
trepavica
Drugačijim očima jutros Te ljubim
dok oko mene mutne vode teku
laži i neistine
Dok me zapljuskuju tanke niti
izgubljenosti na odlasku
Krivac svemu si Ti jer si zavirio
u unutrašnjost moje duše
I samo jedan Tvoj smiješak oživio
je moju zaspalost
Uzalud sam se godinama odmarala
lebdeći mislima ka nekom
savršenstvu
Samo Tvoj tihi korak bio je presudan
da osjetim ispunjenost duše
Da se prizemljim u stvarnosti
Tvoje ljubavi
Da se okupam istinom u Tvojim
očima
Da se nastanim zauvijek
u Tvome srcu

"Kakve pjesme pjevati" - Arsen Dedić

Bit cemo razumni
i zatajiti je,
jer ovo nam vrijeme nece uzvracati
ljubav koju smo mu davali
od prvih njeznih, poratnih godina.
Promijenit cemo pjesmu,
uzeti srce u sake
i ono ce se opirati
kao ziva ruka vode, ruka vjetra,
ali necemo mu dati,
jer su smijesna sada ta nasa ocitovanja
svijetu kojem se to vise ne dopada,
i mi smo sa svojom nerazumnom dusom
pred ljubavnicom sitom i pospanom.
Bit cemo mudri
i pjevati pjesme,
u kojima nista necemo otkriti
od toplih godina i glazbe.
Necemo priznati buku krvotoka,
opcu povijest ljubakanja u domu na Jurjevskoj,
mapu Sibenika, plazu u prosincu,
tvoj odlazak; snijeg koji te brise
i godinu koja te podcrtava.
Sasvim cemo izmijeniti rjecnik
i staviti saku na luda usta -
da sto ne izbrbljamo pred zamisljenim licem
tvoje svakidasnjice, jednostavne i odvise pametne.
Zivjet cemo ne odajuci se
dugim pismima,
samoubilackim olovom,
na prstima sa samim sobom,
sa prazninom medju rebrima,
jer tako bi bilo dostojno,
ako se vec nesto mora.
Ne poniziti
srce i staru glavu
pred danom koji ispunja ulicu
kao ledena voda svjetlosti,
kao sjeverni vjetar.
Ne dirati vise u te stvari;
treba pjevati drugacije pjesme.
Oznaciti petlju sudbine,
dati znak postojanja i prisebnosti;
toliko tek.
Nikada vise ljubavnih pjesama, moja mala -
zadovoljavat ces se starima.
Nikada vise necemo ni pokusati
odskrinuti crnu knjigu mora;
povuci cemo jedino crtu
i ispod nje sutjeti, sutjeti do kraja.

"Nismo mi bili ljubavnici..."

Ne...

Nismo mi bili ljubavnici...

Nikad...

Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...

I to je sve...

Oboje smo nosili na lančiću

Po polovinu jedne davno polomljene tajne

Ali nismo pokušavali da je sastavimo

Ko zna zašto

I ta tajna lebdela je

Nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena

Kao ukleta lađa...

Negde ovde daleko...

Negde tamo blizu...

Ni na nebu, ni na zemlji...

Nismo mi bili ljubavnici...

Nikad...

Samo smo se ponekad, u noćima punog Meseca

Malo tražili po dugim talasnim dužinama

Čežnje…

"Sjeta" - Luka-Lune Jović

Ne ljuti se što ti nekad pišem

i o tome nikom ne govori

želim s tobom podijelit trenutke

kad u meni sjeta progovori.

Ja još volim nespavane noći

kad u duši ređam divne slike

ti u meni živiš kao oči

tvoje oči sjetne i velike.

One su mi smiraj ljetnjeg dana

kad se sunce na počinak sprema

dva velika pitoma kestena

na komadićima porcelana.

"Ludo i nezaboravno" - Dusko Trifunovic

Ne uzdisi u mom zagrljaju,
zli duhovi mogu da cuju,
priveli smo nasu ladju kraju
i sad mirno cekamo oluju.

Nista nije za veke vekova,
sve sto imamo to je ludost ova,
mladost kakve ne bese odavno,
bese ludo i nezaboravno.

Jednog dana u godine teske,
kada sednem da saberm greske,
smeskacu se i hvaliti javno,
bese ludo i nezaboravno.

"Zagrli me"

Zagrli me...uvi me svojim dodirom...
Obuci me poljupcima...
Hladno je...
Osećaš li drhtaj što davi...

Želim tvoje telo...
Da mi bude blizu...
Hoću tvoje usne
Da ih osetim na licu...
U mojim venama...

Vihor se sa krvi mojom meša...
Tek dodir, misliš,
Spaliće ti želju, sagoreti telo...
Ni pogled u oko ne daš...

Ali, ja ostajem tu...
Strpljiva u nadi
Da jednom ćeš moći
Umeti voleti,
I kraj mene stati...

"Želim da vodim sa tobom ljubav "

Želim da vodim sa tobom ljubav
u vazduhu, u oblaku, u snu.
Svo vreme osećam
kako strujiš mi niz vene
i znam da znaš da si tu!

Osećam kako me diraš polako,
pokretom nežnim skidaš
taj veo samoće moje
i tu si, osećam te,
boje sveta više za nas ne postoje.

Diram ti usne ,
kao kroz san hodam ka tebi
korakom lakim,
i sviđa ti se pojava moja,
i greh taj
što čini te ludim ,
što čini te takvim.

Drhtim,
odjednom u zbrci
sama sa sobom,
sve se boje sveta gube
dok te zamišljam na Suncu
i beskrajem celim
vodim ljubav sa tobom...

"Povedi me, molim te"

Volela bi da sam s tobom sada u nekoj zemlji, nije bitno ni kojoj, ni gde.
Samo da smo zajedno, da nismo ovde, gde već jesmo...
Da mogu da gledam tvojim očima jutra, svaka misao da miriše na ljubav, strast i čežnju...
Da mogu da budem bliže tvome Srcu...
Da osluškujemo vetrove u lišću...
Da mogu da osetim tvoj dah...
Tvoj osmeh...
Da me dodirneš, i da svaka moja bol prestane...
Znam da sanjam i mislim o nečemu što je nemoguće, nedostižno...
Znam...
A da li ti možeš, sve moje snove da ostvariš...
Ti, koji svo vreme pokušavaš da me naučiš, da sanjam....
Pretvori ponekad svoje snove u moju javu...
Obraduj me...
Zgrabi me za ruku i povedi me negde daleko...
Daleko...
Da u tvom zagrljaju nađem sav mir, svojim nemirima...
Da osetim svu
Beskraj ove ljubavi...
Povedi me, molim te...

"Njoj" - Arthur Jean Rimbaud

U ružicasti vagon sa plavim jastucima
Sešcemo, zimi, pa na put!
Bice nam dobro. Gnezdo sa ludim poljupcima
Skrivace svaki dremljiv kut.

Sklopiceš tada oci, da ne vidiš kroz prozor
Sav cudovišni onaj puk
U kom se mrzovoljno, da ispuni te grozom,
Crn demon ceri, crni vuk.

Tad ce ti iznenada pecnuti obraz nešto.
I sicušni poljubac vratom ce tvojim vešto
Potrcati, ko pauk lud...
Rekavši: "Traži", ti ceš prignuti glavu k meni;
I tražicemo dugo tu bubu, zaneseni,
- A ona ce da skita svud...

"Nedeljivost" - Enes Kišević

Osvajati tvoju ljubav,
Osvajati tvoju slobodu:
Isto je
sto i svijetlost razlamati.

Dijeliti mene od tebe,
i onda kad nas nema:
Isto je
sto i more razdvajati.

"Tu te čuvam...i čekam"

Ako misliš da je nebo granica
Volela bi da saznaš šta je iza ?
Šta te čeka kada se vrata širom otvore?
Dobro...
I šta je iza neba?
Pa, naravno - ZVEZDE!
Na hiljade...
Kao pahulje...
Hoćeš da ih vidiš i kad' je dan?
Sa planete Zemlje da ih dohvatiš?
Da ti slete na dlan…
Ako misliš da je nebo granica...
Da hladnoći nema kraja ove zime...
Pogledaj me dobro, pravo u oči...
Tamo ćeš sresti celo sazvežđe...
Sjajnih zvezda, lutalica, roj...
Odazivaju se samo na tvoje ime...
I…
Šta je veće od neba?
Od Svemira?
Pogledaj me u oči, zaroni duboko…
Videćeš kako mi se grudi šire…
Kako u njima sve diše...
Kako u njima sve kuca…
Za Tebe...
Tu, gde ruke držim...
Tu te čuvam..
I čekam...

"I ne daj NAS!"

U ovakvim trenucima, ti si jedini razlog zašto se ne predajem.
Jedini...
Jer, znam da si tu, iako te nema da ti pričam šta se dešava.
Kao zvezda, ne vidim te, ali, znam da si tu. Znam...
Jer, ti si takav, ti me nećeš napustiti kad mi krene najgore, jel' tako?
Jer, ti si jedino što me još drži da ne padnem...
Mislim da si ti jedino što će moći da me spasi...
Da me izvuče iz ove tame koja me zagrlila da jedva dišem...
Tama, koja mi ne da mira i koja me sve jače vuče dnu...
I, nemoj da me daš...
Ne dozvoli da tonem, jer, ako tonem, ne mogu da ti garantujem da ću uspeti da preživim.
Ne daj me zlim ljudima i lažnim prijateljima.
Ne daj me, jer, jedino ti umeš da me spasiš.
Želiš li?
Ne dozvoli da drugi razmute bistrinu mojih očiju.
Nemoj dopustiti da se mešaju u moj život i da mi kvare snove.
Ne daj, da mi kradu želje.
Da izvlače potrebu za životom iz mene.
Ne dozvoli, jer znaš da je svaki moj dah za tebe izdisan, udisan.
Svaki...
Ne daj, da mi se nad život spuste oblaci kiše...
Kupi mi žuti kišobran da mi zameni Sunce.
Ne dopuštaj da me spuštaju na dno, da me pritiskaju sa svih strana, već stani ispred mene, zaštiti me rečima, pesnicama, zubima.
Zaštiti moju Dušu, zagrli dete u meni.
Ne dozvoli da me unište.
Reci im, da me jedino ti činiš srećnom...
Reci im...
I ne daj nas...

"I, cuvaj me..."

I vežem ruke za Tvoje želje,
zarobljena u vosku divljeg meda
za Tebe paganski lepa,
ponekad samo ohola i lažljiva,
po potrebi čedna i nestvarna,
ali uvek samo Tvoja...

U pesmi rođena,
Tvojim usnama sluđena,
u Tvojim očima zarobljena,
lažna spoznaja svih Tvojih nemira,
kisa u praznim prozorima,
neuhvatljiva i nedodirljiva,
zarobljen odraz u ogledalima...

Tvoje konačnosti ili strasti ljubavnica ili devojčica...
odabrana ili prognana...
Samo mi reci, da sam još Tvoja,
dok ti se bosonoga nudim u hladnim noćima,
mazno se protežem u Tvojim mislima,
dok ti grizem usne kao narandže
i zavodim plesom divljih vetrova...

Pošalji vojsku pesama pod moje bedeme i...
čuvaj me...
Od sebe i hladnih dodira na plavim jastucima našeg vremena,
tamo gde sve počinje i prestaje...

"Prokletstvo zabranjene ljubavi"

Ne, nisam ja nikad ni spomenula
ovih nesretnih, dugih deset godina
dok su se još na budućnost svodile
a naše se oči srele, želje se tek rodile.

Ovo prokletstvo nisam zaslužila
a veruj mi, nisam tražila ni želela,
ni ovu ljubav nisam ni u snu htela
al sam te snivala i ako nisam smela.

I u vreme kad su naše strasti tiše
Moje srce u meni jedva živi, diše,
Jer me tvoja ruka nikad nije takla,
Ja se raspadam kao da sam od stakla.

U vreme kad razaraju me osećaji
to su borbe za kakve znaju samuraji,
za koje harakiri je čin časti i ponosa,
ja ubijam sebe, da ne bi tebe ranila.

Pitam ko nam je našu sreću ukrao,
ko ljubav ovu nam je podvalio,
zar davno pre neko nas je prokleo
ili to nas kazni Bog pa nas je spojio.

I sad kad se nazire kraj, ne znam što nam donosi
ovo moje umorno telo...samo još za smiraj prosi.
Istrošile me godine tuge i čekanja na ruke tvoje,
neka umrem ako se naše sudbine nikad ne spoje.

"Zivot pisan srcem" - Nepoznati autor

Ne mogu više da dopustim da osećanja upravljaju mojim životom, rekla sam.
Toliko puta su me izdala, odvela pogrešnim putem.
Ja sam im samo verovala.
Ne želim više da osećam", šaputala sam.
I pri tome OSEĆALA....
OSEĆALA.
Ne možeš u životu sve da racionalizuješ.
Da predvidiš.
Da se unapred zaštitiš.
Da se obezbediš protiv bola.
Ne postoji takav recept za život, rekla je kroz osmeh, ona druga ja..
Preznojila sam se.
Zakašljala.
Hvatala rukom za ivicu stola.
Obezbeđivala protiv osećanja.
Uzalud.
Suze su navirale.
Izdajnici svih mojih osećanja koja sam želela da ugušim.
Da poništim.
Kao kategoriju koja ne postoji.
Koja će se dešavati drugima.
Ne meni.
Glas me je izdavao.
Nije posedovao zvuk.
Bio je moja trenutna najveća zamišljena želja.
Sva sam bila sazdana od izdaje.
Sopstvene.
Za promenu....

"Jednom cu znati" - Nepoznati autor

Jednom ću znati sa drugim trajati..
Jednom su mi rekli da osobe poput mene nikada ne nađu mir i da ceo život jure neku svoju iluziju..
Da li si ti iluzija?
Kada se tiho poklope kazaljke u mom Srcu, znam..
Ti si još uvek moja misao prva.
Više ne znam da li su ti naši trenuci bili tako veliki ili ih moja glava veliča,u ovo vreme što se poput tuge razjeda između nas.

U poslednje vreme u ćutanju nalazim mir.
Znam da ne možeš da me zamislim da ćutim,ali eto..
I ljudi se mogu, izgleda, promeniti.
Ćutim, sanjarim...
Ne, ništa veliko, ne, ništa posebno...
Čak ni tebe...
Jednostavno, uživam u zvukovima dana, u mirisu vetra, u kapima kiše, u mislima svojim.

Sve jače mi se javlja misao o odlasku nekud daleko.
Znam i gde...
A, ako odem, ići ću sama.
Samo je dovoljno da ponesem svoje uspomene i počnem svoju bajku ispočetka.
Sakriću sve svoje strahove na starom mestu, u zemlji koja više ne postoji.
Ne vredi nositi krila samo kao ukras.
Ne vredi leteti uz vetar.
Želim da znaš da se i pad broji kao let...
Neuspešan, ali let.
Poslusaj to, govori ti neiskusan letač ili iskusan padač,svejedno...
Zavisi sa koje strane posmatraš stvari.
Ne odustajem...
Kako nisam ni sklona predaji.
Ustati uvek.
Poderanog ponosa, izgrebane Duše, sa modricama na Srcu.
Važno je ustati!

Ići, uvek...
Ići dalje, dok nas Duša vodi..
Kad sve izgubi smisao, uporno ga treba tražiti.
Da bismo opravdali svoj smisao rađanja, za vazduh koji dišemo, za postojanje koje nam je dato..
"Da pošteno platimo kiriju životu",kako reče Mika.
Biramo od ponuđenog, nemamo mnogo izbora, ali konačni izbor je naš.
Tako nam je Bog namenio, tako nam je dato.
Nekom ovako,nekom onako...
A svi mislimo kako su drugi bolje prošli.
A nisu..

"Varljivo brdo je život..
I verući se uz i silazeći niz, patimo za predelima s one strane vrha,a vrh je senka, tren, senka trena.
Vrh je najveća prevara u čitavoj priči.
Čim ga dotaknemo on potone tromo, kao lubenica na vodi, i već sledećeg trenutka izroni nam za leđima, obeshrabrujuće uzvodno, plutajući kao velika crna bova koja iz nekih zvezdanih razloga obeležava to razvođe vremena koje nam je dato, vremena koje nam je udeljeno.
Danas još uveliko iščekuješ, a već sutra ti ostaje de se sećaš, i tek na kraju ukapiraš da su sve prave stvari uvek s one strane brda.."
Ne mogu,a da ne spomenem Đoleta...
Uvek me njegove reči nateraju da odlučim da ustanem.
Ne odustajem, jer pripadam onim divljim, nepomirljivim.
Ako negde postoji zemlja Nedođija, naći ću je.
Ne smem da dozvolim da mi krune Srce oni koji ga nikada nisu mogli udomiti...
A sad,dubok uzdah..
I neka mi patuljci pokažu put.

Jednom ću osvanuti drugačija...
I neću misliti na tebe.
I leptirići će, možda, ponovo igrati svoju igru hodnicima moje Duše.
Jednom...
Možda....

"Koga lažem..."

Ono
Što sam s tobom
Naučila
Mnogo je više
Od bola...
To je praznina...
Pitam se baš
Da li si ti ikad
Otkrio prazninu
U sebi...
Da li si ikad otkrio
Taj osećaj
Kad ti fali deo
Samog sebe???
Ipak...
Ono, što te ne ubije
Jača te!
Ali, ostaju rane i ožiljci...
I evo me...
Mogu te sada gledati
Satima u oči
A da
Ne trepnem...
Mogu te poniziti...
Ostaviti bez reči...
Mogu te imati
U svako doba
Dana i noći...
Ali, ne želim!
I, u tome leži
Moja snaga!
Više te ne želim!
Bože,
Koga lažem...
Tebe ili sebe...

"Izvini"

Posle svega,
samo mi se jedno čini...
Jedna reč na vrhu usana
I latica ruže
uvijena u parče celofana
Mogu ti samo reći, izvini....
Izvini,
što postoje dani
Kao dan
kada smo se upoznali
Izvini,
što smo ruke pružili
I razmenili reči
Izvini,
što nije postojala sila
koja je mogla da spreči
da moja čula upiju
miris tvoje kose.
Izvini,
što imaš prelepe oči
U kojima sam se ogledala
Pod svetlom zvezda,
te hladne noći.
Izvini,
što ne umem da lažem
Kao svako normalan na svetu
Izvini,
što sam smogla snage
Da ti kažem da volim te,
Dušom celom.
Izvini,
što sad osećam ovu setu
I treptaje očnih kapaka
pod oznojenim čelom.
Izvini,
što sam žeđ htela da utolim
Milujući usne tvoje
žednim usnama mojim.
Izvini,
što ti govorim u stihovima
I pokušavam da te odvedem
u svet lepši od ovoga
Izvini,
znam da zaslužuješ više od toga
Više od svega što mogu da ti pružim
Sa mojih umornih dlanova.
Izvini,
što si izvorište mojih snova
I svih mojih maštanja
i planova za budućnost.
Izvini,
što ti nudim pasju vernost
Postojanost sfinge
i večnost egipatske piramide.
Izvini ,
što mi osećanja bride
Za mekoćom reči koje izgovaraš
Dok te na kolenima molim.
Izvini,
još jednom,
Izvini, što te Volim....

"Zabranjeno je" - Pablo Neruda

"Zabranjeno je plakati, bez da se nesto ne nauci,
probuditi se u danu a ne znati sta ciniti,
biti uplasen svojih vlastitih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono sto zelis,
odustati od svega zbog vlastitog straha
da ostvaris svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokusati razumeti sao ste sve proziveli zajedno,
i zvati ih samo onda kad ti je neophodno.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne uciniti sve za sebe samog,
biti uplasen od zivota i onoga cime te zivot obvezuje,
ne ziveti svaki dan kao da je to tvoj poslednji dah.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboravis neciji smeh i oci,
sve samo zato sto njegov put vise ne obuhvata tvoj,
zabranjeno je zaboraviti njegovu proslost
i zameniti je njegovom sadasnjoscu.

Zabranjeno je ne pokusavati shvatiti druge
misliti da je njihov zivot vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati vlastitu pricu,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da je zivot ono sto daje , takodje i uzima.

Zabranjeno je ne traziti srecu,
ne ziveti zivot s' pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek mozemo biti bolji;

Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti..."

"Pokaži mi...." - Nepoznati autor

Pokaži mi...

Kako se uvući nekome pod kožu
poput parazita,
razarati njegovo telo,
i uzeti ga pod svoje....

Pokaži mi ....

Kako nekom okupirati i sive i bele moždane stanice,
i pomešati racionalne i iracionalne strane,
napraviti ludost jednaku normama....

Pokaži mi! ....

Kako nekome zatvoriti oči,
ljubiti ga u vrat,
i gristi ga za rame tako jako,
a da ne ostane trag....

Pokaži mi...

Kako gajiti snažne emocije prema nekome,
a biti poput kamena u njegovoj blizini...

Pokaži mi ...

Kako slobodnu pticu dovesti u kavez,
i naterati je da ne poželi izaći iz njega...

Pokaži mi...
Kako navesti nekoga da bude veran i odan,
pun poštovanja,a opet nežan...

Pokaži mi...

Kako okupirati nečiji život kao što si ti okupirao moj?
Kako ostati nedorečen kao što ti uvek ostaneš?
Pokaži mi kako!!!!!

Bar to zaslužujem....