"Voleću te, ali ne više od sebe" - Daniela Stanković

Ako ikada budeš čitao ove redove
Ne dozvoli da ti krenu suze
Jer znaj da je već kasno,
Kasno za bilo šta.
Možda te i u tom trenutku
Volim više nego sebe,
Ali sad ja ne želim
Ne želim da plačem,
Ne želim da molim.
Imao si i previše vremena,
Ne da me zavoliš,
Već samo da mi pružiš ruku
I kreneš našom stazom.
Ljubav dolazi kasnije,
Važno je poverenje i razumevanje
A ti, to nikada nećeš imati.
Volela bih da mogu da zaboravim
Dan kada sam ti prišla
Jer to je dan kada sam te zavolela…
Tužna priča moje sudbine.
A ti glavna uloga!
I zato želim da se ovaj film završi…
Da nikada više ne hodaš mojim mislima
da zaboravim tvoj osmeh, oči…
možda ni tada neću biti srećna,
možda će neko drugi igrati glavnu ulogu,
ostaću dostojna sebe i svojih reči,
možda ću te i dalje voleti,
ali ne, ne više nego sebe!!!

"Just Me" - I.C.

Na vrhovima prstiju, potajno,

u tudje snove sam zalutala...

Uhvatila sebe kako zelim zelje 

koje nisu moje (!)...

Zatekla se u ludilu 

bespotrebnih tema 

i zapitala “chemu”?   

Vreme je ipak da

potrazim novi smisao, 

svoje zelje i 

svoje snove! 

It’s time for me to really walk away...

this time for real...

Znam da nisam andjeo...

Nisam ni savrshena...

Ali ko jeste?

Finally, you are free...

Free from me....

But for what is worth  “I love you”,

and I will always do...

I...ne daj da te pomere ove rechi prolazne... 

"Pobrkali smo snove..." - Miroslav Mika Antić

Sišao sam do izvora. Devojčica se prenula
kao da vidi avet.

„Napokon ste se rodili“, reče i pokaza rukom
na moje lice u vodi. „Već danima vas tu
nalazim“.

I ja sam stajao zbunjen. Ona je videla mene,
ja sam video nju. Znači da se mi zajedno,
na istom mestu stvaramo, iz mozga ove
planine.
Zemlja nas zajedno misli.

Nisam bio uobražen kao neki dečaci u
petanestoj godini i pošteno sam priznao da
je sve to za mene teško i nerazumljivo.

Ona se nevešto osmehnu: „Pobrkali smo
snove. Sad ćemo se zameniti.
Vi meni vratite mene, ja ću vama vratiti vas“.

"Poslednja bajka" - Miroslav Mika Antić

Usunjam se u tvoj jastuk
kao tisina perja,
kao trsave siske veceri
mirisave od lisca,
od mesecine na pescanim obalama,
od uvele svezine oktobra,
- bas tako se usunjam
i slusam,
slusam sta sanjas.

Nikome necu kazati.
Ali hocu da znas:
cuo sam,
cuo sam sve sto sanjas,
jer drugo nista i ne znam
samo se u snove razumem,
kao sto se kauboji razumeju u laso,
kao sto se tvoj tata razume u politiku,
kao sto se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produzujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produzujemo se kroz oci i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive sare pticjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez cizama od sedam milja,
osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo.

Usunjam se u tvoj jastuk
da ne znas,
usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noc,
a pre no sto se probudis
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo nista i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao postari pisma
velikom belom kocijom
koja necu da ti kazem kako se zove,
ali sam ces se setiti.

"Ne vraćaj se starim ljubavima" - Arsen Dedić

Ne vraćaj se starim ljubavima,
dok su davne kiše lile,
drukčije su one bile,
nego ovih jeseni i zima,
Ne vraćaj se starim ljubavima.

Ne vraćaj se starim ljubavima,
da se skloniš, da se tješiš,
kad se davnih dana sjetiš,
kad samoća raste kao plima,
Ne vraćaj se starim ljubavima.

Što zločinca
usred mraka,
vječno vodi u taj kraj,
Stara ljubav kao zamka,
nikad joj se ne vraćaj.

Ne vraćaj se starim ljubavima,
ne kucaj na ista vrata,
ugašena tu je vatra,
pođi dalje gdje topline ima,
Ne vraćaj se starim ljubavima.

"Podji" - Sesil Šabo

Podji kud bilo

put neba,

put mora,

na lednik

ili siđi u ravnice.

Traži šta bilo

rad

lepotu

ljubav!

Učini to sa dušom

punom snova

i svetlosti

sa dušom

punom dobrote i snage

za praštanje.

Ako se već desi da

padneš

ustani!

iznova kreni

iznova počni,

uporno,

mirno,

kao što to rade deca na

plaži

gradeći od školjki

morskih i šljunka

brodove

koje prva plima zbriše

a deca novu lađu,dvorac

novi

naprave opet već sledećeg jutra.

Pođi,

uprkos svemu!

Samo,

okončaj započeto delo!

Voli

i stvaraj!

Kuj!

Prekuj zemlju,

nebo i more!

Ali okončaj započeto

delo.

I delo tvoje

nek lepotom zrači.

"Bezimena Pesma" - Zeljko Krznaric

Ne govorim ti bas u zadnje vrijeme

da te volim

i ne gasim ti svjetlo u ocima

prije spavanja

ne govorim ti nesto njezno

i ne grlim ti dusu

ali ovo ti moram reci

previse je gorkog

i ljudi su grubi

pa ako i ne govorim

jos uvijek te ono najljepse u meni

voli i ljubi.

"Sto ti nedostaje nocas" - Zeljko Krznaric

Sto ti nedostaje noćas

osim kucanja sata

mislim osim mene

jer sve drugo nije more koje se pjeni

nije to šlag na sve

posebno na ono što me dovodi

do ludila

pazi

jutra će svejedno dolaziti

bez obzira na naša stanja

ali mene nešto drugo zanima

meni to što me ubija

može biti slatko

i suzama razmazano lice

može i to

a to što ne možeš pogledati u oči

nikom

hajde molim te

ti baš kao neko dijete

uživaš u svemu što ne možeš promijeniti

ma priznaj

da ti ja najviše nedostajem.

“Osobna poruka” - Françoise Hardy

S druge strane telefona je vas glas

I tu su rijeci koje necu reci

Sve te rijeci koje su zastrasujuce cim nisu duhovite

Rijeci iz previse filmova, pjesama i knjiga

Zeljela bih vam ih reci

I zeljela bih ih zivjeti

Ali necu.

Zelim ali ne mogu.

Ja sam ta koja izgara

I znam gdje ste vi

Dolazim, sacekajte me, upoznat cemo se

Sacuvajte mi malo svog vremena, ja za vas imam citav zivot

Htjela bih doci, ostajem, mrzim sebe

Necu doci

Zelim ali ne mogu.

Trebala bih vam reci

Trebala bih doci

Ili bih trebala spavati.

Bojim se da ne budes gluh

Bojim se da ne budes kukavica

Bojim se da ne budem indiskretna

ne mogu vam reci da te mozda volim..

Ali ako ikad povjerujes da me volis

Nemoj misliti da mi smetaju tvoje uspomene

Trci, trci sve dok ne izgubis dah

Dodji me potraziti

Povjerujes li jednog dana da me volis

I ako ti toga dana bude tesko

da vidis kamo te vode svi ti putevi

Dodji me potraziti

Ako te zivot umori

Ako ti dosadi

Misli na mene

Misli na mene

Ako ikad povjerujes da me volis

neka ti to ne predstavlja problem

Trci, trci sve dok ne izgubis dah

Dodji me potraziti

Ako ikad povjerujes da me volis

ne cekaj ni jedan tjedan, ni jedan dan

jer ne znas kamo te zivot vodi

Dodji me potraziti.

Ako te zivot umori

Ako ti dosadi

Misli na mene

Misli na mene

"Danas" - Horhe Luis Borhes

Danas bih mogao...
voljeti te kao jucer,
kao sutra,
kao svaki dan.

Danas bih mogao..
otici daleko...puno dalje
no sto je vrijeme,
puno dalje no sto oci dosezu.

Danas bih mogao
pruziti ruku
niz krizaljku zbunjenog
srca
i dotaci zlatnu ribicu za srecu.

Danas bih napokon mogao
probuditi se sretan
kad sam vec tebe sanjao
i tvoje usne snom ljubio!

Sve bih danas mogao
jer danas je dobar dan :
za herojski zivot obicnog tempa,
za ljubav i poneki poljubac
sto ga tamo daleko
na tvoje celo
smjesta povjetarac
usuljavsi se izmedj´ zavjesa
nosen mojom zeljom...
i srebrnom trakom mjeseca

"Potrebno mi je dušo" - Abdulah Sidran

Potrebno mi je, s vremena na vreme,

da verujem kako nekog volim,

na cesti, neku blagu ženu po hodu prepoznajem,

i trpim, kao, zbog nje.

Pa kada legne noć u moju sobu, na sto i postelju -

zamišljam: ona će ujutru stići,

mehko ključ u tužnoj bravi okrenuti,

nad postelju mi se nadnijeti,

kao majka - čist oprez u brižnom kretu,

čednost u živoj ruci, pod kojom oči otvaram,

i dodirujem je, govoreći:

"Potrebno mi je, dušo, s vremena na vrijeme,

da vjerujem kako nekog volim, i ljubim,

u jutrima ovim, punim strave, a pustim..."

"Treba mi..."

Treba mi još jedan život...

Još jedan...

Ne predugačak,

ali, dovoljan...

Da vratim što je izgubljeno,

da ispravim pokvareno...

Da oprostim neoprošteno...

Treba mi još jedna šansa,

da pokušam drugačije...

Da sve kocke

skupim i promešam,

da imam pravo

na još jedno

bacanje...

Treba mi još jedan dan za želje...

Ali, nek' one ne budu tajna...

Svima da kažem

šta bih i kako bih... 

Pod zvezdama, pod miljama sjaja...

Treba mi još jedan besplatan poziv...

Još jedan tren za nas...

Za mene i tebe..

Da čujem, da saznam...

Da li mi još prepoznaješ glas...

Treba mi...

Ali, ne trebaš mi ti.

  

Ne znam zašto...

Ni kako,

ali u moj se svet

više ne uklapaš.

Valjda je to,

kao što kažu,

momenat

kada se iz ogromne vatre

samo u prah pretvaraš...

"Sonata od sna" - Enes Kišević

Od čega žive oči tvoje

Kad stalno iz njih isijava san?

O što bi dragulj dragane moje

dao da tako bar načas sja.

Tvoje su oči u meni zasle.

Taj sjaj nije od ljudi.

Svakoga jutra moje se lice

s tvojim očima budi.

Ko snijeg si koji pao nije,

satkana sva si od sna,

latico sniježna zgusnuta svjetla,

sva si ko cvijeta prah.

- Ne sklanjaj pogled. Čega se bojiš?

Ljubavi, zar te je strah?

Zacijeli riječi cjelovima,

s usana strgni mi dah.

Čemu se smiješiš?

Obujmi me jače,

sva krvi nek mi utrne!

Kad zagrlim te ovako,

znaš što ja vidim:

Dva križa koja se grle.

A međ' njima diše

još nerođen Bog,

prikovan poljupcima...

A što ako boginja neka

pod mojom usnom sniva?

Pod tvojom usnom sni violina,

u violini pjesma, u pjesmi plod.

O kad me dodirnu usta tvoja:

harfa se boja prospe u svod.

Prsti su tvoji vidre vedre

što se u igri tope.

A ćutiš li kako iz moga struka

iskaču antilope.

O kad bi moglo uho čuti

tvoj dodir, glazbo nijema,

napisao bih ti od sna sonatu,

al klavir tih dirki nema.

Povedi me u kut svijeta

neki tih.

Da te ćutim. Da te dišem.

Da te snim.

Što je život? Oka treptaj.

Tajna tajne.

Između dva otkucaja

srca stane.

"Zabranjeno je" - Pablo Neruda

Zabranjeno je plakati bez da se nešto ne nauči,
probuditi se u danu a ne znati što činiti,
biti uplašen svojih vlastitih uspomena.

Zabranjeno je ne smejati se problemima,
ne boriti se za ono što želiš,
odustati od svega zbog vlastitog straha
da ostvariš svoje snove.

Zabranjeno je ostaviti svoje prijatelje,
ne pokušati razumeti šta ste sve proživeli zajedno,
i zvati ih samo onda kad ti je neophodno.

Zabranjeno je ne biti svoj pred drugima,
pretvarati se pred ljudima do kojih ti nije stalo,
izigravati klovna da bi te pamtili,
i zaboraviti sve kojima je zaista stalo do tebe.

Zabranjeno je ne učiniti sve za sebe samog,
biti uplašen od života i onoga čime te život obavezuje,
ne živeti svaki dan kao da je to tvoj poslednji dah.

Zabranjeno je da ti nedostaje neko bez radosti,
da zaboraviš nečiji smeh i oči,
sve samo zato što njegov put više ne obuhvata tvoj,
zabranjeno je zaboraviti njegovu prošlost
i zameniti je njegovom sadašnjošću.

Zabranjeno je ne pokušavati shvatiti druge
misliti da je njihov život vredniji od tvog,
ne spoznati da svako ima svoj put i slavu.

Zabranjeno je ne stvarati vlastitu priču,
ne imati trenutak za one kojima si potreban,
ne razumeti da život ono što daje takođe i uzima.

Zabranjeno je ne tražiti sreću,
ne živeti život s pozitivnim stavom,
ne smatrati da uvek možemo biti bolji;

Zabranjeno je zaboraviti da bez tebe
ovaj svet ne bi bio isti...

"Tražim put"

Trgla sam se jutros iz sna

i po ko zna koji put

lutajući rukom tražila

na drugoj strani kreveta

san, za kojim sam toliko žudela.

Znam da je teško poverovati

da te razumem, a ne videti te.

Osetiti te,

tvoju toplinu i tvoj miris.

U meni ovako bezdušnoj

prema samoj sebi

krije se tuga i strah

da ćeš otkriti sve razloge

moga sopstvenog pogubljenja

i onu ranjenu pticu u meni

koja krije mene samu,

od mene...

Moje sopstvene lance

kojima sam vezala sebe

u odnosu na tebe...

Muči me savest sve više

i preti da oduva

sve moje moralne principe

kojih se kruto držim...

A opet, želim

da se nikada više,

ne vrate.

Da ih izbrišem iz sebe

kao da ih nikada nije bilo.

Da prestanem da mislim

i pustim da me pomiluje

ova ljubavna priča

koja nosi sa sobom svu strast...

Ali i onu nesigurnost

koja je prisutna tu,

taman toliko da znam,

da je tu...

Tražim put da odsanjam naš san

još uvek tako nevin i neuprljan.

Tako jasno obojen

bojama duge i našim istovetnostima.

Da ga zaštitim i sačuvam

od ljudskih ćudi,

naših grešaka

i vremena koje nije..

A treba da bude naše...

"Pesma Ženi" - Jovan Ducic

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđ0enja ti si cela tkana,
tvoj plast sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit' si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

"Naiva" - Ratko Petrovic

Ubaciću ovu pesmu u knjigu
u poslednjem trenu,
kao izbeglički kofer.

Da ti je poturim pod nos
i da je čitaš
ne znajući da je o tebi.

Ja sam se navikao na odbacivanje,
sav sam suvišan, kao jelka deseti dan
posle Nove godine, i kao tezga
s neželjenim cvećem jutro posle
osmog marta ili četrnaestog februara...

Kao nagažena jagoda,
bačena pod pijačnu tezgu
u kasno, vrelo, nedeljno popodne
pred sam kraj sezone...

Verujem da bi ti moja osećanja
došla kao i zakasnela, pokisla
rođendanska čestitka
koju donosi pijani poštar
bez pola kažiprsta
- krajnje nebitna stvar.

Neprijatna, kao recimo
situacija, u kojoj te osoba
koja ti se mnogo sviđa,
uporno zove nekim
pogrešnim imenom.

Ili kao prljavi dodir prosjaka
celim dlanom, po goloj koži,
iznenada po mokrom danu.

Ili ako te i dirne ovo,
dirnuće te sasvim pogrešno,
gotovo sažaljivo, tromo...
na jedan tugaljivo odbojan način.
Mučno prigrljeno...

Kao tuga u samom pokušaju
siromašnih roditelja,
da oduševe svoje poodraslo dete
prevaziđenim, kičerajskim ili jadnim poklonom,
na koji su utrošili i poslednji dinar...

Prethodno se odričući kupovine svog novog
zimskog kaputa, novih cipela za sebe
preskačući bedni doručak u firmi...
Makar malo da uštede za poklon.

A dete? Ono onda treba da se “kao”
oduševi nad tugom od poklona,
i da im ne slomi ta drhtava srca,
dok oni ponosno očekuju reakciju...

Tako nekako će ti leći ovo...

A šta je dobijeno sinoć?

Ti si se malo, tek korak jedan
spustila niz to brdo.
A ja se četvoronoške
uzverao do samog vrha.
Nisam se ni zadihao.

Nismo se sreli,
a isti je put pod našim nogama.

Te serpentine u debelim pokrivačima
sanjive magle, kriju kotu, ušuškanu
u beli pamuk, na kojoj ti čekaš nekoga.

Tim putem me nećeš pustiti da prođem.
To je put samo za povratnike u tvoje srce...

Šta je dobijeno sinoć?

Nemoj da se ljutiš nimalo.
Sve je to prljavo i bezazleno
u isto vreme. Zar nije?

Video sam recimo tvoje usne,
kakve nisu bile. Iskrzane od ljubljenja
sa rumenim sažvakanim krajevima
od mojih hiljadu poljubaca za redom.

Onako ružičaste, kako bride,
kao posle oluje ljubljenja...
Kakve nikada stvarno neću
imati prilike da vidim.

I za ovo nemoj da se ljutiš još više,
ali video sam te skroz,
kao majku neke svoje dece...
I neka leta koja nikad neće biti.
I neke povratke kući sa puteva
iz kojih neću stići.

Nije li to glupo,
ludo i najbezobraznije?!

I onda sam zurio u tvoje oči.
To znam već da si primetila.
Nisam uspeo da se sakrijem
niti iza jedne svoje reči ili gesta...

Zurio sam kao da su to poslednji zraci
nekog sunca, i da ih nikada neću više videti.
Kao da će pasti teget mastiljavi mrak
od sveže prepravljne scene sudbine.

Gutao sam tvoje oči kao kapetan
podmornice koja tone,
i dok zuri kroz napuklo okno periskopa
ka udaljenom kopnu tvojih zenica,
usput pohmanitalo viče:

"Gadovi mornari, spasavajte se...
ali ja moram potonuti, bez obzira
na sve... to je moja kapetanska dužnost..."

Šta je dobijeno sinoć?

Ti si se malo, tek korak jedan
spustila niz to brdo.
A ja se četvoronoške uzverao do samog vrha.
Nisam se ni zadihao,
ili sam bio sasvim bez daha?!

Možda smo se baš
mimoišli u tom
tvom jedinom,
malenom koraku.

Mada je realnije
da je mimoilaženje
bilo, u svakom
mom sanjarskom kretanju
ka tebi.

"Hocu li ikada?"

Hoću li ikada upoznati te

tamo u nekome gradu

i udahnuti miris tvoga jutra,

osetiti tvoje sutra

uz prvu kafu jutarnju?

Hoću li?

Hoću li ikada bar prilike imati,

nije bitno da li na severu ili na jugu,

šansu imati

da pokušam izbrisati tu tugu

što skrivaš duboko u sebi?

Nečiji trag? 

Trag nekog' ko beše ti drag.

Hoću li ikada

naterati ti lice u smeh

i oterati te bore bola sa čela i obraza

ja, žena koja živi bez dokaza

da ljubavi postoje i dišu,

istoriju pišu, rađaju i opstaju.

Hoću li?

Hoću li ikada to s' tobom imati,

od tebe primati i tebi davati

pažnju, nežnost i ljubav neku,

pa da i moje proleće ozeleni,

da ne budem više u seni

dok srećni ljudi na Suncu stoje..

Na slikarskom platnu života mog

da se pojave i te boje

koje predstavljaju sigurnost i sreću.

Hoću li?

Hoću li ikada

u oči te pogledati

pa da mi život krene tamo

iz onog mesta, odakle si došao,

zamirišu putevi kojima si prošao,

osetim šta znači voljen biti, i voleti te...

Voleti a ne kriti...

Hoću li ikada?...

"Uhodeći komete" - Miroslav Mika Antic

Da li si ikad razmišljao

O čemu pričaju svici

Svojoj deci pred spavanje?

Dok se čadj predvečerja

Rumeno mrvi i taloži

U naborima šuma,

Da li si prisluškivao

Njihovo došaptavanje

U avgustovskoj travi?

To je onaj trenutak

Avetinjski i sablasni,

Kad sve utihne okolo,

Ptice, vetar i jezero

A iz modrog tajanstva

Sanjive vasione

Plutaju kao utvare

Seni ugaslih svetova

I pretaču se u mreškanje

I odsjaj zlatnog grumenja

Na dno prvoga dremeža

Prečistih brušenih voda.

Mali svitac je ozaren

I prestravljen lepotom

Tajanstvenoga neba.

Nesnošljivom lepotom.

I zato kaže šapatom

Svome velikom svicu:

Kako mogu da dospem

Do one najveće zvezde

Što tinja nad glavom jasena?

Šta može da mu kaže

Njegov veliki svitac

U svojoj fosfornoj nemoći?

I on je negovao

Nekada u detinjstvu

Svoje malecke uši

Za tajne glasove neba

I naslanjao obraz

Na vrelo disanje tame

U svojim molitvama.

Šta može da mu kaže?

Može li da mu prizna:

Svitac je najsporiji način

Da se postane svetlost?

Baš kao što je staza

Stvarno najsporiji način

Da se bude daljina

I da se postane prostor.

Baš kao što je ptica

Stvarno najsporiji način

Da se postane vetar.

Baš kao što je bilje

Stvarno najsporiji način

Da se dospe do sunca.

I kao što su pahulje

Stvarno najsporiji način

Da se razbije zemlja.

Dok iz pitome paprati

I ljutih kupinjaka

Panjevi natrulo dahću

Katran, vlagu i otrove,

Ima li snage da prizna

Da u ovoj čamotinji

Vekovi uzasno kasne?

Ne. On je pre svega otac

I usahlo se smeška

Dok laže: ovde, gde živimo,

To je takodje jedna

Obla i lepa zvezda

Za nekog malenog svica

Koji stanuje tamo

Gde ti uporno gledaš,

I pita se večeras

Kako da dospe do tebe.

Zamenite se želja.

Da li sme da mu objasni:

To je taj prostrti ležaj

Izmedju Ničeg i Ničeg

Gde možeš da vidiš stvari

Kao da sa svih strana

U istom trenu prolaziš

I meko ih dodiruješ?

Kao da si mnogostruk.

Vidiš svet dlanovima

I vidiš tabanima.

I vidiš čelom i temenom.

Vidiš do dna nevidljivog.

Zamisli malog svica,

Tog koji ne postoji

Tamo na onoj zvezdi,

Ali ti ga već poznaješ

I s njim si razgovarao.

Zamenite se želja.

I to bi bio kraj utehe:

Ako se zamenite,

Bezbroj će svetlosnih godina

Postati jedno jedino

Tvoje najveće Danas

I prevalićeš divna

I ogromna prostranstva

Kakva, evo, razumem

Možda još samo ja

I neki davni svici

Iz minulih vremena.

Sanjaj i uveri se.

Laž koja toliko laže

Da se zanese, zaboravi,

Pa prevari i sebe,

Postaje vrhovna istina.

Uopšte nije važno

Šta se od tebe traži.

Važno je šta ti nalaziš

Na izvišenim strminama

Sebe, kojeg upoznaješ.

Zameniti se želja.

Kako je lako to hteti

Na vrhovima snova,

A kako teško ostvariti

U podnožjima jave.

Svako dete u sebi,

Pa i to dete svica,

Nosi umeće večnosti,

Koja se posle raspršuje

I ljušti kao boja

Sa leptirovih krila

Niz naprsline vremena,

U prevelikoj jurnjavi

Da se što pre odraste.

Pročitaj ovo ponovo.

Nemoj da preskačeš redove.

Lome se krhki obodi

Zlatastih oreola

I lepe tršave misli

Postaju sve ćelavije.

Mali svitac to zna.

Zna da je njegov let

Već unapred paralisan

I da će završiti

U grčevima korenja.

Ipak, uporno gleda

Svako veče u zvezdu

Što bdi nad krošnjama jasena

I neprekidno ponavlja

Svoje naivno pitanje.

I umiva se njime dok ga polako izdiše.

To je od ptica naučio.

One se peru krilima,

Dok seku kriške neba.

I učio je od cveća.

Ono se pere mirisom

Koji iz sebe isijava.

Radoznalost je način

Da se do gola očistiš

I budeš kadar da jednom

Zauvek sve prekoračiš.

Sve. Čak i svoju senku.

Mali svitac bi mogao

Da kaže velikom svicu:

Hvala vam što me tešite.

Ali red je da shvatite:

Ako mi mnogo puta

Šapnete da me volite,

Je li to više ljubavi,

Ili ta ista, jedina?

I ako svake večeri

Imate novi dokaz

Da je čudesno važno

Otkriće da smo živi,

Je li to više života,

Ili je jedan jedini?

Imam i ja svoj vrh.

On je u meni. Unutra.

Iz noći u noć se pentram

Po bespućima bezumlja

I ovo, čime se bavim,

Nije već gotova mudrost

Kao u vas svitaca

Iz minulih vremena.

Morao bi da kaže:

Ja samo osluškujem kretanje

Kao svoj pošteni deo

Radoznalosti svih rođenih,

Ukletih da se pitaju.

Još se ne bavim nekim

Ozbiljnim verovanjem,

Već razmišljam o tome.

I ne bavim se shvatanjem,

Već razumevanjem shvatanja.

Ja ne posmatram stanja,

Nego zbivanja stvari.

Zato se nikad ne mogu

Pomiriti sa mirenjem.

Zatim maleni svitac

Lagano sklapa oči

I pravi se da spava.

To je, naravno, avgust

I sve je blago u vazduhu.

Vidici se pretvaraju

U mlaki vosak i pesmu.

Pesma je provetren život.

Sa neba padaju opiljci

Dalekih zvezdanih misli.

Sa zemlje uzleću misli

Malih radoznalih svitaca.

I nikada se ne sreću.

Večno se mimoilaze

U ogromnoj praznini

Hladnih bespuća svemira.

U stvari, mali svitac

I nije pravi svitac,

Već više neko pitanje

Sa krilima od zemlje

I iskrzanim usnama

Od lepljive brbljivosti.

On neprimetno skida

Sa mekih, zelenih pleća

Kao prozračnu košulju

Svu svoju nesigurnost.

I kaže: moram odleteti!

Moram dospeti tamo!

I smeška se dok plače,

Sličan treperavoj lampi

U kojoj umesto ulja,

Gore detinje suze

Mirisave od nade.

Plače i veliki svitac.

Izgleda kao da spava,

Ali u sebi bezglasno

I pepeljasto jeca.

Jer i veliki svitac,

Ako umeš da zamisliš,

Nije zapravo svitac,

Nego naš večiti odgovor

Sa krilima i usnama

Od blage mesečine

Izmišljen, ali potreban.

Bez njega svi bi mali,

Ljubopitljivi svici,

Ostali zauvek priglupi

Ne saznavši za igru

Koja se zove „žmurke“,

Kad se biva nevidljiv,

Potpuno lišen ivica.

Dok u daljinu odbrojavam

Svoju svetlucavu misao

I pretvaram je u požare,

Nepomućene, vrtoglave,

Na dnu pra-okeana

Nepresušenoga neba

U koji se ulivaju

Sva trajanja i prostori,

I ja izmišljam zvezdu

Iz mog mesta u vremenu

I ona mene iz njenog.

I uplašim se kad shvatim

Da sam dvodtruko uplašen.

Jer ja sam ovde, danas

I negde tamo, u večnosti.

Ipak je ćovek najbrži

I najčudesniji način

Da se postane svetlost.

Ja moram u to da verujem.

Bilo bi odveć lepo

Da se na kraju bar jedne

Od tih zvezdanih večeri

Nešto stvarno i dogodi.

Nešto što bi izmenilo

Život i snove svitaca,

Uz čiju smo se mudrost

Slučajno zadesili,

I sami u sebi žudeći

Daleke jake svetlosti

I menjajući uzalud

Svoje žestoke želje

Za nekakav u večnost

Rastegnuti trenutak.

Ali ništa se ne zbiva.

Još uvek vekovi kasne.

Kraći samo za korak

Od svoje neodlučnosti,

Mi smo se mimoišli

Kao i mali svitac

Sa svakim svojim snom.

Eto, zašto se ne zbiva.

Čujem zagrljaj drveća

I otvaranje školjki,

Slonovski hod planina,

Šarenilo tišine,

Mekoću ptičijeg leta

I belo pletivo potoka

Po kamenju i pesku

Rasutom oko jezera.

Ali šta mi to vredi

Kad nikad nisam dospeo

Ni u jedno to Unutra.

Zameniti se želja,

Ma i najvrelijim glasom,

To znači: baviti se

Ključanjem hladne svetlosti.

Naš oslonac je beskraj.

U trinaestoj godini,

U dogovoru s vetrom,

Vreme je da se malo

Odlepimo od sebe

Plamteći duhom i rukama.

Šta se to možda moglo,

A nismo domislili?

Ovo je moje pitanje

Vršnjaku iz budućnosti.

Uzdam se u njegova stoleća,

Valjda će biti brža.

Postoje modra leta

Kad se u oku naziru

Sve bliži tragovi lasta.

Mirišu guste grive

Krilatih tuja i borova

Kao zvuk starih orgulja.

Pod smolom pčelinjeg pljuska

Treba provesti dan

Ležeći tako na ledjima

Uz samu obalu jezera,

Razmišljajući o tome

Da li su prave stvari

Na mestu gde su nas učili,

Ili su već u nama,

A nismo ih ni svesni.

Postoji belo mesto

Visoko u prošlosti vremena

Gde zapisani jezik

Večitoga obnavljanja

Još uvek možeš pročitati

Kao govor života, a ne tek pogrešan prevod.

Šapućem to vršnjaku

Iz veka što tek pristiže.

Pronadji svoju zvezdu

I počni sasvim sam.

Počni bez ičije pomoći

Dok tvoj bosonogi korak

Himnično zemljom odzvanja:

Tišinu po tišinu.

Upamti, ti si smena.

Idi, dovrši to nebo.