"Zatrebaš, pa ne trebaš" - Goran Tadić

Zatrebaš nekom, ko brzo shvati

da mu ne trebaš, kao što nikom ne trebaš,

pa ti kaže: “Ne brinem za tebe, snaći ćeš se ti”,

mada vidi da ti od tog časa

na srcu piše “Pazi, ujeda!”.

Mrziš sebe što ne umeš da se rastaneš

od nekog ko ti je srastao sa dušom.

Dostojanstveno kažeš: “Razumemo se”,

a ne razumeš ni zašto si se uopšte rodio.

Naglo se okreneš, ostavljajući sebe

i kreneš u neko novo nigde i ništa,

u tamniju budućnost,

skrojenu po meri samoće.

Ne želiš da onaj koga voliš

oseti krivicu što te ne voli

i da ti sažaljivo pruži šansu

da ga podučiš onome,

za šta si mislio da ne umeš,

dok nisi sreo biće,

koje bi naprosto svi,

koji drže do srca, trebali voleti,

jer takvih više nema.

Grlo ti struže briga za budalu,

koja je mislila da si vredan pažnje

njenog radoznalog srca.

Ne znaš ko će i kako o njoj brinuti,

hoće li joj kuvati čaj od jabuke i cimeta,

hoće li umeti da kaže šta je ona njemu,

hoće li, kada je zagrli,

čeznuti da joj bude bliže

i hoće li, svakog jutra, kada se probudi,

biti zahvalan Bogu na šansi

da onog koga voli, voli još jedan dan.

Sa mesta rastanka odlazi se uzdignute glave,

da se sa strane ne bi videlo da nešto kaplje.

Ako neko baš primeti da se nešto sliva, kažeš:

“Danas je Miholjdan,

pre sedam godina na teču je naleteo kamion”,

pa razgovor ode na drugu stranu.

Ne čekaš da smrkne da bi

psovao zvezde što su se poigrale sa tobom

i nekim ko ti je toliko drag.

Uveče se mirite,

kažeš da si bio nervozan,

moliš da ti oproste gnev.

Kako na zvezde da se ljutiš,

kad si im zahvalan što su te se,

pored toliko boljih od tebe, na kratko setile?

Nema smisla da voljeni kažu:

“Hvala što me voliš”,

a mi, srećni što se primeti,

skromno kažemo:

“Ništa, ništa, nije mi teško”.

“Hvala što te volim”, promrsimo tako

da dugo odjekuje u grudima,

da niko ne čuje i ne oseti,

da nam se niko ne ruga,

da niko ne iskoristi naše umeće,

koje će boleti dok ponovo ne odrastemo

i ne shvatimo da to nije bila ljubav.

Samo smo voleli.