"Pusti to" - Goran Tadić

Najpre se kriješ između redova,

potom između rebara.

Osećam te... Za to nije potrebna pamet.

Slobodno popuni upražnjeno mesto,

tu, gde sam imao srce, po tvojoj je meri.

Uvek sam ja kriv. Srce mi je dobar lopov,

ali ne ume da pobegne, osim od mene.

Biću ti ono što moram biti,

da bi mi bila ono što moraš biti.

Budi mi ono što jesi, odavno to priželjkujem.

Kada bi samo znala koliko strepim

da ne ostanem bez reči, bez stiha, bez daha.

Kada bih samo znao koliko želiš da ne strepim.

Obećaj da ćeš mi nedostajati,

čim naslutim da bi mogla reći: “Spava mi se”.

Obećaj da ću umreti istog časa, ako nestaneš.

Protrljaj oči, reci: “Ne želim da ti nedostajem”,

stisni me jače i ušunjaj se u moje snove,

ako slučajno zaspim, a neću, jer neću da kvarim san.

Ko prvi kaže “laku noć”, manje veruje u čaroliju.

Zašto zvezda ima duplo više kada ih ne brojim sâm?

Đavolska su ovo posla, Anđele.

Posle će nam Đavo biti kriv,

a Bog nam neće pomoći.

Pusti, neka to njih dvojica rasprave.

Pusti, suze unapred ne kaplju.

Ima vremena da zauvek zavidiš noćašnjoj sebi,

da zauvek zavidim noćašnjem sebi.

Ma, pusti večnost, hajde, bar noćas,

da se volimo do kraja života.