22 May 2011

"Naiva" - Ratko Petrovic

Ubaciću ovu pesmu u knjigu
u poslednjem trenu,
kao izbeglički kofer.

Da ti je poturim pod nos
i da je čitaš
ne znajući da je o tebi.

Ja sam se navikao na odbacivanje,
sav sam suvišan, kao jelka deseti dan
posle Nove godine, i kao tezga
s neželjenim cvećem jutro posle
osmog marta ili četrnaestog februara...

Kao nagažena jagoda,
bačena pod pijačnu tezgu
u kasno, vrelo, nedeljno popodne
pred sam kraj sezone...

Verujem da bi ti moja osećanja
došla kao i zakasnela, pokisla
rođendanska čestitka
koju donosi pijani poštar
bez pola kažiprsta
- krajnje nebitna stvar.

Neprijatna, kao recimo
situacija, u kojoj te osoba
koja ti se mnogo sviđa,
uporno zove nekim
pogrešnim imenom.

Ili kao prljavi dodir prosjaka
celim dlanom, po goloj koži,
iznenada po mokrom danu.

Ili ako te i dirne ovo,
dirnuće te sasvim pogrešno,
gotovo sažaljivo, tromo...
na jedan tugaljivo odbojan način.
Mučno prigrljeno...

Kao tuga u samom pokušaju
siromašnih roditelja,
da oduševe svoje poodraslo dete
prevaziđenim, kičerajskim ili jadnim poklonom,
na koji su utrošili i poslednji dinar...

Prethodno se odričući kupovine svog novog
zimskog kaputa, novih cipela za sebe
preskačući bedni doručak u firmi...
Makar malo da uštede za poklon.

A dete? Ono onda treba da se “kao”
oduševi nad tugom od poklona,
i da im ne slomi ta drhtava srca,
dok oni ponosno očekuju reakciju...

Tako nekako će ti leći ovo...

A šta je dobijeno sinoć?

Ti si se malo, tek korak jedan
spustila niz to brdo.
A ja se četvoronoške
uzverao do samog vrha.
Nisam se ni zadihao.

Nismo se sreli,
a isti je put pod našim nogama.

Te serpentine u debelim pokrivačima
sanjive magle, kriju kotu, ušuškanu
u beli pamuk, na kojoj ti čekaš nekoga.

Tim putem me nećeš pustiti da prođem.
To je put samo za povratnike u tvoje srce...

Šta je dobijeno sinoć?

Nemoj da se ljutiš nimalo.
Sve je to prljavo i bezazleno
u isto vreme. Zar nije?

Video sam recimo tvoje usne,
kakve nisu bile. Iskrzane od ljubljenja
sa rumenim sažvakanim krajevima
od mojih hiljadu poljubaca za redom.

Onako ružičaste, kako bride,
kao posle oluje ljubljenja...
Kakve nikada stvarno neću
imati prilike da vidim.

I za ovo nemoj da se ljutiš još više,
ali video sam te skroz,
kao majku neke svoje dece...
I neka leta koja nikad neće biti.
I neke povratke kući sa puteva
iz kojih neću stići.

Nije li to glupo,
ludo i najbezobraznije?!

I onda sam zurio u tvoje oči.
To znam već da si primetila.
Nisam uspeo da se sakrijem
niti iza jedne svoje reči ili gesta...

Zurio sam kao da su to poslednji zraci
nekog sunca, i da ih nikada neću više videti.
Kao da će pasti teget mastiljavi mrak
od sveže prepravljne scene sudbine.

Gutao sam tvoje oči kao kapetan
podmornice koja tone,
i dok zuri kroz napuklo okno periskopa
ka udaljenom kopnu tvojih zenica,
usput pohmanitalo viče:

"Gadovi mornari, spasavajte se...
ali ja moram potonuti, bez obzira
na sve... to je moja kapetanska dužnost..."

Šta je dobijeno sinoć?

Ti si se malo, tek korak jedan
spustila niz to brdo.
A ja se četvoronoške uzverao do samog vrha.
Nisam se ni zadihao,
ili sam bio sasvim bez daha?!

Možda smo se baš
mimoišli u tom
tvom jedinom,
malenom koraku.

Mada je realnije
da je mimoilaženje
bilo, u svakom
mom sanjarskom kretanju
ka tebi.

No comments:

Post a Comment