"Zaspi na meni" - Goran Tadić

Gorim od nestrpljenja da osetim

kako će se moje srce snaći

sa tvojim uzdahom, poslednjim pred san.

Nešto ćeš, kroz uzdah, morati šapnuti,

nešto što nagoveštava kako ti srce razmišlja

i kakve će slike oživeti

u bioskopskoj tami ispod tvojih kapaka.

Moram znati šta sanjaš.

Želim i ja da se smešim.

Jastuk odbija da liči na tebe,

dozlogrdilo mu da ga grlim.

Zaspi na meni.

Odjek iz mojih grudi učiniće da pomisliš

da si u svečanoj dvorani, ili pred oltarom,

a moj dlan na tvojoj kosi krunisaće snove

i dati blagoslov svakoj tvojoj želji.

Osetićeš spokoj, koji toliko želim da osetim.

Budi mirna.

Dozvoli mom nemiru da se kočoperi

i ne dozvoli mojim prstima da budu nemirni.

Tvoj spokoj neće mi dati da dišem.

Moj dah bi mogao oduvati tvoj san,

a možda baš mene sanjaš, možda baš nas.

Zaspi na meni.

U ovom dušeku, ljubavi ima za čitav svet,

a jedino tebi je namenjena.

Zaspi na vulkanu, koji se uzdržava

da vrelinu iz dubine ne potroši na prečac,

 da ne postane samo ugašena uspomena

na veličanstveni gorući trenutak.

Zaspi na meni.

Oblak sam, koji se spustio da bi ti bio postelja,

da bi te uzdigao do visina o kojima nisi ni sanjala.

Nisam ljubavnik, već ljubav.

Trebam ti, više no sebi.

Trebam ti, jer nikom ne trebaš k’o meni.

Zaspi na meni.

Zalepi se za mene kao za plišanog medu

i maštaj da se nismo uzalud sreli.

Želim da mi tvoj san na oči dođe.

Ako na meni zaspiš,

moji snovi nisu mi više potrebni.

Bože, ne uznemiravaj!

Bar nekad gledaj svoja posla.

Ne kvari. Pusti da na meni zaspi.

Ako je najlepši, nije jedini anđeo.

Imaš ih dovoljno, ovog mi ne diraj.

Čuvaj se da ga čuvaš kada me ne bude.