"Kada te ugledam" - Goran Tadić

Kada te ugledam, pogledom odvezujem nevidljivi čvor na pertli,

obraze stisnem ramenima

i dugme na košulji pokušam da smestim pod nokte,

kao dete, postidjeno pred razredom, zbog nepostojeće krivice.

Strepim da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,

da ću morati da kažem da sam dobro,

prećutkujući da zgužvam većinu dana, po kojima pišem sebe.

Dva meseca ne videh mesec,

da ga pitam vidi li kroz roletne da ti neko cipelu izuva

i tvoje malo stopalo prima na dlan,

pa ga čuva, kao malo vode i celiva, kao sluga.

Postoji li neko ko će ti dahom uvračati trepavicu, stisnutu prstima,

dok želju zamišljaš?

Ako postoji, šta on to ima što nemam ja?

Ima tebe i mora umeti da te ima.

Jedino tako ću osetiti krivicu što umem da mi nedostaješ

i prestaću da prepoznajem tvoj lik u talogu kafe,

u kom otisak prsta obećava ostvarenje želje, samo ako je ne kažem.

Bojim se da ćeš prestati da glumiš da me ne primećuješ,

a onda neću izdržati da ne izgovorim

koliko želim da te poljubim ispod lančića.

Kada te ugledam, poželim da te zamolim

da na Miholjdan, kad budeš slavila sebe,

prospeš čašu kupinovog vina preko ramena,

da imam čime, na Lazarevu subotu,

kad budeš dovoljno daleko,

ispucale usne da pokvasim,

dok budem ljubio tragove tvojih stopa.