"Hoću li ikada" - Laza Kostić

Hoću li ikada
sakupljati mrvice jeseni s ulica
i skidati ti ljubav sa obraza
ja koji živim bez dokaza
i bez tvoje nežne reči

Hoću li ikada
tvoje jutro prepoznati rano
uz kafu
i misao o kojoj sam pisao
o kojoj sam sanjao još pre

Hoću li ikada
nekada
u nekom gradu Evrope
svejedno na severu ili jugu
preboleti s tobom tugu koju nosim

jer duša je moja tebi data
iza nekih prozora od zlata
koji gledaju u tvoje snove

Hoću li ikada
s tobom imati
tebi dati i od tebe primati

da mi budu sretni prijatelji
i ovo lišće da zazeleni
da mi počne život tamo
odakle si došla

i donela mirise puteva
i mesta gde si me našla

Iz zbirke pesama "Don Kihot sa likom žene"

Neće ovo biti najljubavnija pesma
niti ću ti tražiti da me
oh, ljubiš
oh, voliš
oh, grliš
...oh
samo ćuti malo
pa pusti da sve što je potrebno odrade prsti
a pri tom ne mislim
ni na šta bezobrazno

samo
potrebno je da ove usne osete
dodir nežniji od krila leptirovih
isprati liniju
uzmi premiju
okači me na rever kao orden časti
zavrti mi mozak kao ringišpil
oduvaj šarene konjiće
a umesto njih stvori mi
sad i odmah
smilje i bosilje i dunje i ptice
popni se na prvu banderu
pa sa nje vikni najjače
šta god
hodaj na rukama
zbog mene na komšijskom zidu grafit neki napiši
neka budem tvoj ulog na kartama
pa se za mene bori do poslednjeg daha
budi matador
budi kosmonaut
samo
pusti
neka rade prsti.

Iz zbirke pesama "Don Kihot sa likom žene"

A tako bih noćas da te volim
onako jednostavno i čisto
i detinje prosto
bez komplikacija i sikiracija
bez ''izvini'' i ''dokle bre više?''
ja bih samo da moj pupak spojim sa tvojim
i da te slušam kako dišeš
tako bih noćas
eh a tako bih da te volim
onako kao da je prvi put

ustreptalo
radoznalo
zbunjeno i sluđeno
nevino i uplašeno
nežno i slasno
da malo zaboli
i da se prekinem
onde gde sam najtanja
od žudnje
od želje
od ljubavi
od trebanja
tako bih noćas
i doveka!

Iz zbirke pesama "Don Kihot sa likom žene"

OSTANAK I ODLAZAK

Uz duboki naklon,
u znak poštovanja,
ljubim ruke,
koje me dovedoše do ludila.
Na vrhovima prstiju
više nema linija,
bez identiteta sam ostala,
izgubljena.

Ne vidim svrhu, ne vidim smisao.
Opijena smradom ustajalosti,
gnušam se istovetnih misli
prosutih pred mojim očima.
Razvodnjena osećanja,
na silu napisana pesma,
tek da je ima,
da ne vrišti bela površina,
tu, pred mojim očima.
Mudrovanje ili baljezganje,
više nije ni važno,
u duboki vir me uvlači saznanje
da se piše tek da se piše
a reči prazne, besmislene.

Probala, bila, videla da mogu,
iscedila iz sivih ćelija sva sećanja,
kao ludak se sama sa sobom svađala,
vrištala, ridala, volela i mrzela.
Pesma je otrpela sva moja ludila.
Pred očima mi igra ogromna, crna tačka.
Kao crna rupa me uvlači u sebe.
Naklon s moje strane,
prihvatanje neizbežnog,
dizanje ruku u znak predaje.
Vreme je dalje da se krene.

Pred očima mi iskaču nove mogućnosti,
putevi prosto mame,
toliko ćoškova, mračnih, u duši,
koji vape za otkrivanjem.
Sledeća stanica nije poslednja,
tek nova prilika,
izaziva me.
Posmatram stopala svoja, hoće li izdržati novo putešestvije.

Iz zbirke pesama "Don Kihot sa likom žene"

Šta nas to još drži
to mora da je nit pretanka
jer ja je ne vidim
a osećam se kao marioneta
ko to drži konce u svojim rukama
jedino su nam putevi isti
hodamo prateći otiske tuđih koraka
a jedno drugom do bola smetamo
gušimo
postoji li peta strana sveta
da se ka njoj otisnemo?

Autor Svetlana Polić

Smislena poruka
ili pokušaj utamničenja sebe.
Duboko,duboko
odzvanja tvoja reč,
vetar je prenosi
neslućeno daleko,
u pravo vreme za bol.

Neiskrena ljubav,
ili je potrebna drama,
publika da iz petnih žila viče,
da se dlanovi zacrvene
od aplauza,
uvek je potrebno
da neko posmatra,saoseća,
da zaokruži priču.

Od silnog čekanja
napetost je porasla,
pitoma želja se skromno povukla,
da ne smeta,
duboko,duboko,
ploviš
i nestaješ.
Bez traga.

Autor Marina Mihajlović Živković

I biće dan
veseo i razigran
kada sunce svane
a noć zastane
da odmori stare kosti
i opet ćemo moći
umeti
i hteti
na put da krenemo orni
po kamenim stazama
po mirisnim travama
i trnju bosi
da verujemo u bolje sutra.

"Obećavam" - Goran Tadić

Obećavam, čim se steknu uslovi, prestaću da te volim.

Moram biti siguran da ću zapamtiti ovo što me drži u životu,

kad se slučajno nekad sretnemo, ako se sretnemo,

nakon što proćaskamo o vremenu (o čemu bi drugom?),

da kažem “znaš li koliko sam te voleo”

(u prošlom vremenu, pošto planiram da prestanem),

pa ako to shvatiš kao pitanje i pitaš “koliko”,

da mogu precizno da odgovorim, bez preuveličavanja,

toliko precizno da oboje izgubimo tlo pod nogama,

da mi poljupcem usnu rasečeš, a ja kažem “najzad slatka rana”

i kažemo u glas “baš smo budale, jednom se živi”.

"Ustvari, trudim se da mi ne nedostaješ" - Goran Tadić

Ustvari, trudim se da mi ne nedostaješ,

jer ne znam čime bih, osim tobom,

nadoknadio toliki nedostatak.

Daleko od toga da si blizu,

a opet, daleko od toga da si daleko,

pritiskaš me, baš ovde,

a ja, umesto da te odgurnem,

stisnem jače to mesto gde te osetim,

da bude lakše noćas kad postane teže,

da se ljutim na sebe što sam te sinoć prejako zagrlio,

pa sada možda i tebi k'o meni bride grudi

i ne možeš da zaspiš, pa misliš da mi nedostaješ.

Ustvari, trudim se da mi bude svejedno

kad pomislim da mi nedostaješ,

trudim se da izmislim neku drugu tebe,

da ne bih mislio da čeznem za tobom, već za njom

i za tim da mi se njena koža za usne lepi, a ne tvoja.

Čak joj i ime izmislim, da bi se razlikovala od tebe,

al' badava, izgovorim tvoje ime, čim joj usne prinesem.

Ustvari, sasvim se dobro držim,

ne cmizdrim (puštam kap po kap, to se ne računa),

ne mislim na tebe (osim kada sama provališ u podsvest),

nikom te ne pominjem (osim kada pitaju za tebe),

ne pišem ti pesme (osim kad baš moram)

i trudim se da mi ne nedostaješ

(e, to mi već teže polazi za srcem,

jer ne znam čime bih, osim tobom,

nadoknadio toliki nedostatak).

"Polarna noć" - Katarina Desančić

Ne i ne. Ne smiruje se misao
već bludi dok Te budi kiša.
Pod Mesecom, nebom oblaka trudnih

Spavaj! Spavaj negiranjem jave
Jer želim tvojim snom mirisa pliša
da obojim plavo trave,

Crvene kalere, plave korale.
Stavljam Ti na telo poput obmane:
Velike i male igre, zvezde i oblake.
U dnu skriveno je:

Ne i ne. Ne budi se
jer volim da gledam nebo
kako se zeleni.
Ne budi se jer ispustićeš svetu
zastave a na pola
spustićeš ih meni.

Autor Marina Mihajlović Živković

Pred ponoć mislim crno bez oblaka
na pregibe neba malo plave dodam na mah
kad je bal nek je od nečišćenog nemira

ćutim te vekovima u jednom taktu srca
i strpljivo čekam rasplet
prvih sunčevih zraka u obećanju sna

ti si jedina kojoj se nadam bez pitanja
moja snaga skupljena sa promašaja

kao prašina sa porcelana
kao reč sa usana predaka

obećanje da mora biti bolje
da mora više
bez presedana

ali kasniš i ne nudiš opravdanja
u moj mir uvlačiš nemir
kao strah u kosti kad se uvuče

pa boli pa svuče svaku radost
na moju mladost nakalemiš noć
i ćutiš

i opet smo na početku neuspeha
svakim korakom
izvesnost se troši kao prah

još jedan pad i krah
jer noć je crna
i ja mislim crno za nas

spavaj ti... 

"Priča" - Miloš Crnjanski

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, ko crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamirisao bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem do godine zamiriše,
ko zna gde ću biti.

U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

"Moje lice u tvojim rukama" - Vicente Aleixandre

Kad me gledaš,
kad uz mene, bez pokreta, sedeći, blago se nagibaš;
kada pružaš svoje dve ruke, tako umilna, jer želiš,
jer bi eto htela dotaći, da, moje lice.
Tvoje dve ruke, kao iz sna,
koje me kao neka sena dosežu.
Gledam ti lice. Dah nežnosti izbio je iz tebe
poput svetlosti u crtama tvog lica.
Kako lepa izgledaš! Izgledaš više detinjasta.
I gledaš me.
I smešiš mi se.
Šta li tražiš kada me, pružajući ruke, njima,
dotičeš?

Osećam žar sene, dima što živahan stiže.
Kakva lepota, dušo moja! Nastamba, u zanosu,
mirna počiva.
Ti ćutiš a ja osećam svoje lice, zbunjeno, blago,
među tvojim prstima.
Nešto moliš. Pretvaraš se u devojčicu koja moli.
Nešto tražiš. Prelama se neki glas koji ne postoji
i koji nešto ište.
Zakasnela ljubav. Ljubav u prstima koje kuca bez
buke i bez glasa.
A ja te gledam u oči, gledam i čujem te.
Čujem dušu posve tihu, detinjastu, koja peva
slušana.
Ljubav kao celina. Ljubav u prstima koju slušam
zatvoren u tvoje ruke.

"Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati" - Željko Krznarić

Da li će me nekad tvoje ruke prepoznati 
kad u nama bude 
već mnogo jeseni i zima 
kad mi sjaj u oku izblijedi od kiša 
i kad me možda više neće biti 
da li ćes ponekad zaplakati noću 
kad te sjeti davna zaboravljena pjesma 
na sve ulice i restorane 
sva ona mjesta koja ćes pamtiti 
po našoj nježnosti 
i ljubavi u kristalnim prozorima 
plavim maglama 
da li ćes ponekad zaplakati 
u prvi sumrak novog proljeća 
u toj jedinoj preostaloj zraci 
razbijenog sunca 
kad osjetiš jos jednom dodir moga dlana 
kad me više mozda neće biti 
a sve će biti kao prije 
i ona rijeka plava 
i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama 
u koje smo htjeli 
da li ćes me ipak zaboraviti 
u predahu dviju ljubavi 
a znaš da nam usne od istog poljupca boluju 
i da nas ista tuga progoni stoljećima

"Ljepota poroka" - Robert Babić

Zmijski mi jezik ćuti slast
dok zabludjela pjesma iz daljine
primiče se – poziva na kurvin pir.

Um mi opsjeda veličina prilike
i utapa me ta iluzija trenutka
što osmijehom iznudi prepuštanje;
klecaju mi staklena koljena
pod vatrom užegla tijela.

I za tren...

Posustajem pred snagom i moći;
već pokleknuše sigurnosti i uvjerenja,
tale se u plamenom ognju trenutka.

Tako nejakog baciše me u tamu,
k svijetlu mojih skritih snova,
među nimfe – privid raja;
pa i ne znam više uzmaknuti,
poražen, prepuštam se opsjeni.

Poslije sna...

S drhtajem u tijelu – ogoljen pitam se:
Nije li grijeh biti nevino čedo života?
Nije li grijeh ne počiniti grijeh
i biti bez snova – živjeti u laži?

Zar nije grijeh ne vidjeti pakla,
a gorjeti u okovima ćudoređa
i ne upoznati vlastitu ćud?

Pa nek' čestiti anđeo bez grijeha
s pjenom na usni i krvlju u oku
prvi ponosno baci kamen
i pogodi ravno u ludu mi glavu.

A ja...

Barem ću znati da živio sam,
živio taj tren u vječnosti vremena.

"Mogao bih da te zaboravim" - Armin Pohara

Mogao bih ta te zaboravim,
znam ja to I mogu.
Mogao bih da odem iz ovog sumraka
u ono svjetlo razigrano
tu na kraju sokaka.
Mogao bih da te zaboravim,
lako
I bez problema.
Da te zaboravim onako kako se
drugari zaboravljaju
da bi mogli dalje
kroz raskopčane livade ljubavi
I poštovanja.
Da bi se moglo dalje
kroz život
onim utabanim putem
usamljenih
Da bi mogli u miru
snove sačekivati
kad se spuste
onom nepoznatom padinom
kroz travu I divlje jagode.
Mogao bih se praviti
da te ne poznajem
kad doletiš u muziku maskiran
preko srušenih mostova
našeg nasmijanog djetinjstva,
pa kad zapjevaš glasom anđela
kroz otvorene prozore
onu zaboravljenu
sevdalinku prvog pijanstva.
Mogao bih da odem I da se ne osvrćem...
jak sam ja...
Mogao bih da te zaboravim
ali neću...neću I tačka.
Od tvog odlaska
ja bol u sreću presvlačim,
tugu smjehom ocrtavam
veselom bojom proljeća I
ranih rezdelija...
I koračam sa tobom
kao nekad
na naše istine naviknut
onom tajnom
ulicom vječnom
mladošću popločanom.