26 August 2012

"Piše mi se nešto nežno" - Goran Tadić

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi obrazom dotakneš usne
i šapneš: "Pričaj, umeš sa rečima...", pa te poslušam,
jer mi se čini da dišeš svaku moju reč
i da ćeš ostati bez daha, ako ćutim.
Na brzinu smislim bajku o nama, a ti pitaš:"Do kraja života?".
Naravno, kažem, dok mi grudima golicaš vrhove prstiju.

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi šapneš odakle si,
al' nikom da ne kažem.
Zakunem se da ću tajnu odneti u grob, a ti se ljutiš što tako govorim
i tražiš da obećam da neću umreti prvi.

Piše mi se nešto nežno, kao kad ramenom dotakneš moj dlan,
pa želim da ti pregrizem bretele
i dozvolim tvojim mladežima da mi budu na vrh jezika,
kao ne mogu da se setim kako se zovu,
a ja sam im imena dao.

Čita mi se nešto nežno, kao kad čitam sa tvog dlana
da ćeš se udati za pesnika,
imati puno dece i u pedesetoj ostati udovica.
Skineš zamagljene naočare
i tada pročitam, mada razmazan,
zavet da ne smem umreti prvi.

Čita mi se nešto nežno, kao kad u tami čitam poeziju,
pisanu Brajevim pismom po tvojoj koži.
To te golica, a ja kažem: "Izdrži, sad će najlepši deo"...

Piše mi se nešto nežno, a ne umem bez tebe.
Razmazujem mastilo, gužvam hartiju
i svako slovo zvuči kao psovka,
jer ne znam koje nebo da molim
da ne prizna obećanje
da neću umreti prvi.

No comments:

Post a Comment