"Da smo drugari" - Goran Tadić

Da smo drugari, čuli bi se svakog dana,

a bogami i videli, “da ne tupimo telefonom”,

pitala bi “’oćeš ti kod mene, ili ja kod tebe”,

mada je svejedno gde ćemo film gledati,

čije ćemo albume sa slikama listati,

čiju kafu nećemo piti, jer je nestalo,

a jutros je bilo taman za još dve.

Da smo drugari, otvorila bi vrata,

obučena u peškirić i rekla “Upadaj, tuširam se”.

Začikavao bih te da imaš tanke noge,

a ti bi rekla da mi je krivo što nisam zgodan kao ti.

“Zar bi me tol’ke cice jurile da nisam zgodan?”

“Baš bi ti sa mnom gluvario, da te one jure”.

Da smo drugari, igrali bi “Ne ljuti se, čoveče”,

podelili “Kinder jaje” (čokolada meni, igračkica tebi),

pili vodu iz iste flaše, ogovarali zaljubljene,

i gurkali se dok hodamo jedno kraj drugog.

Da smo drugari, tvoje oči bile bi samo oči

i sve tvoje bilo bi samo tvoje.

Smeo bih svašta da ti kažem,

smela bi svašta da čuješ.

Lako je drugarima, kad nisu ti i ja.