"Čuvaj se" - Goran Tadić

- Čuvaj se.
- Nemam od koga.
- Nemoj tako, voleće te.
- Niko kao ti.
- Volećeš.
- Nikog kao tebe.

- Čuvaj se.
- Hoću, za tebe.

"Poslednja pesma o tebi" - Goran Tadić

Posmatram život kroz neprobojno staklo.
Tiho je i mirno sa obe strane,
ne utičemo jedan na drugog.
Dva bezlična paralelna sveta,
nezainteresovana za kompromis
sa čudakom iza stakla,
odriču se nekadašnjeg saborca i protivnika,
ne dotiču jedan drugog,
ne tiče ih se.
Žali Bože takav život i ovakvog mene.

Učini mi se, mila, da vidim tvoj odraz
na uglačanoj površini stakla,
osvrnem se...
Nema te, kao što te nikad nije ni bilo

"Nedostajala je mrva nežnosti" - Goran Tadić

Ne znam zašto je pobegla,
čim je predosetila
da je dovoljna mrva nežnosti
da se zaljubimo jedno u drugo.
Mene je radovalo
to čega se uplašila
i već sam imao milion ideja,
za svaku mrvu po jednu,
za svaki tren i svaki život po jednu.
Takav sam, umem da zamislim lep život.

Htedoh da potrčim za njom,
da je opomenem da je zaboravila da me ubije,
ali se uplaših da će mi dopustiti mrvu nežnosti.
Kud bismo nas dvoje, sa sijamskim srcima
i još sijamskijim dušama?

Trebao joj je plan, a ne ideja.
Ne umem da nacrtam zvezdane pejzaže,
koje jedino njoj želim da objasnim.
“Stavi to na papir”, reče.
Stavih, al’ nigde plana,
samo pesma.

"Povratak" - Dobriša Cesarić

Ko zna (ah niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam, da li da je želim,
ili ne želim.

U moru života, što vječito kipi,
Što vječito hlapi,
Stvaraju se opet, sastaju se opet
Možda iste kapi -
I kad prođe vječnost zvjezdanijem putem,
Jedna vječnost pusta,
Mogla bi se opet u poljupcu naći
Neka ista usta.

Možda ćeš se jednom uveče pojavit
Prekrasna u plavom,
Ne sluteći, da si svoju svjetlost lila
Mojom davnom javom,
I ja, koji pišem srcem punim tebe
Ove čudne rime,
Oh, ja neću znati, čežnjo moje biti,
Niti tvoje ime!

Pa ako i duša u tome trenutku
Svoje uho napne,
Sigurnim će glasom zaglušiti razum
Sve, što slutnja šapne;
Kod večernjih lampi mi ćemo se kradom
Poglédat ko stranci,
Bez imalo svijesti, koliko nas vežu
Neki stari lanci.

No vrijeme se kreće, no vrijeme se kreće
Ko sunce u krugu,
I nosi nam opet ono, što je bilo;
I radost, i tugu.
I sinut će oči, naći će se ruke,
A srca se dići -
I slijepi za stope bivšega života
Njima ćemo ići.
Ko zna (ah, niko, niko ništa ne zna.
Krhko je znanje!)
Možda je pao trak istine u me,
A možda su sanje.
Još bi nam mogla desiti se ljubav,
Desiti - velim,
Ali ja ne znam, da li da je želim,
Ili ne želim.

" Čekanje na tebe" - Dragana Vasić

Nikada do sada
nisam znala
koliko raznih nijansi
ima čekanje.

Prvo sam čekala uzbuđeno
u stanju nekakvog kolebanja
između srećnog nestrpljenja
i duboke i slatke potištenosti
koju bih mogla nazvati čežnjom.
Ova me čežnja nije
zapravo sprečavala da radim
ali se mešala u sve
što sam uzela u ruke...
i stvarala najčudnije
i najneprirodnije
kombinacije misli.
Kao da je svaka stvarčica
imala samo jedan-jedini zadatak
da me čarobno podseća na tebe.

Nisam se branila
od ove opijenosti.
Samo sam se - čas stidela...
Čas pojačavala želju za tobom.

Onda me je obuzela briga.
Da li ti je dovoljno stalo?
Da li ćeš me razumeti?
Ili...da ćeš me razumeti pogrešno.
Da li mi ne veruješ ?
Ili me prezireš
što sam tako slaba.

Ova me je pomisao žuljala
kao nerazgažena cipela.
pratila me kao zla kob.
Isprva ...
u još podnošljivom obliku.
Kao otprilike - nekakva tuđa,
ne prejaka zubobolja.
Ali...posle je sasvim preovladala...
trovala me i iscrpljivala.
naprosto sam se
razbolela
i bila nesposobna za rad.

Onda je nastupila treća faza
moga čekanja.
zapala sam
u strahovit umor
koji me je učinio
ravnodušnom.
Počela sam
da verujem
da sam precenila
tvoje značenje
za mene.
Da je došao kraj
čitavog našeg odnosa.

Ova pretpostavka
mi je donela
naj pre smirenje srca...
A onda naprasno poprimila
karakter poziva na alarm.
Užasno sam se uplašila
da ću te izgubiti.

Veoma oštro sam osetila
da bi kraj moga čekanja
značio i kraj
svega lepog u meni.
Počela bih da se gušim
pod pepeljastom kišom
ravnodušnosti.

Ova me je misao trgla.
Trgla me je u spasenje
i u pogubljenje.
Time sam se izručila
paklenim mukama
poslednje faze čekanja.
Bezumnom nemiru,
nemilosrdnom
i bezpomoćnom osećanju
da sam kao gonjena zver
u vreloj groznici.

Ostala je
samo nada
da češ me
konačno razumeti
i prigrliti
uz sebe.