"I vredi..."

Koliko jednom čoveku treba da počne verovati drugoj osobi?
Njenim rečima, namerama?
Koliko treba opreznosti, mudrosti i snage da se učini taj prvi korak, korak ka otvaranju Duše?
Koliko vremena i kojim rečima znati da je stepen poverenja postignut?
Kažu da prvi poljubac počinje očima i da su oči ogledalo Duše.

A reči?
Reči teku kao voda i nose naše emocije.
Neko ih prima, a neko ne.
Reči su muzika Srca i Duše.
Svako od nas ima svoja iskustva, padove i uspone.

Neko se manje, a neko više puta razočarao.
Posle svakog razočarenja u čoveku neosetno niču čvrsti zidovi iza kojih je on i sve ono što sanja, želi i oseća, a ispred je sve ono što zadovoljava okolinu.
A svako od nas, hteli mi to priznati ili ne, ne želi pričati o onim istinskim stvarima koja se kriju duboko u nama, iako ona i jesu ono što smo mi.

Vremenom se stiče i osećaj osluškivanja reči i njihovih pravih namera.
Kad' čitam nečije tekstove, ja u stvari čitam tog čoveka.
On priča o sebi, ma, koliko se to pisalo u formi šale, ljubavi, bola ili svakodnevnice, tragovi njegove Duše i njegovih želja ostaju utisnuti u tekstovima.

Ima li iskrenost svoje granice?
Ne zbog nje same, nego zbog drugih.
Kada me boli, ja kažem da me boli; kada volim, ja kažem da volim; kada plačem, ja kažem, plakala sam.
Neko će se tome možda smejati, neko pomisliti da sam luda, ali neko će ipak prepoznati istinu, prihvatiti je i uzvratiti.

I tada, baš zbog tih trenutaka prihvatanja, zbog tog prekrasnog i čarobnog trenutka otvaranja Duše, (kada nema zavisti, ljubomore, sumnje, pritajenih misli), ja zaboravim na sve, postanem srećna i oduševljena kao malo dete, jer je vredelo tragati i tražiti Te...
I vredi...

"Da si blizu" - Vesna Parun

Da si blizu, naslonila bih čelo
na tvoj štap i nasmiješena
ovila bih ruke oko tvojih koljena.
Ali nisi blizu i moja ljubav za tobom nespokojna
ne može da usne ni u noćnoj travi
ni na valu morskom, ni na ljiljanima.

Da si blizu. Da si barem tako nestalno blizu
kao kišni oblak nad izgubljenom kućom u dolini.
Kao nad morem surim krik galeba što odlijeće
pred dolazak oluje u večer punu briga.
O da si barem tako tužno blizu
kao cvijet što spava zatvorenih očiju
pod bijelim pokrovom snijega u tišini
kamenih šuma, čekajući proljeće.

Da si blizu, o moj hladni cvijete.
Samo jednom kretnjom da si blizu
neveselim vrtovima mojim
što već sahnu, klonuli od bdijenja.
Ali, noć je i svijet je daleko
a ja ne znam mir tvoj. Ptice moje
s tvojih su grana sašle. I sjaj zore
iz mojih zjena odlazi zauvijek
u uvrijeđenu zemlju zaborava
u kojoj je neznano ime ljubavi.

"Moje Čudo" - Violeta Milićević

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo rat -
ti da si kralj, a ja zemlja:
ti da me osvajaš
stopu po stopu,
deo po deo,
a mene ima iznova mnogo
neosvojene.
I kad se umoriš,
da svoje telo predaš
meni na vlast,
pa da zemlja vlada kraljem.
Ako izgubiš,
da ne izgubiš me.

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo mir -
ti da si Bog, a ja nebo:
ti da si dozivan, a nedozvan,
porican, a neporečen,
svuda prisutan.
I kad se nađosmo,
ovako osvajani, a neosvojeni,
zavođeni, a nezavedeni,
ljubljeni, a nedoljubljeni,
na ovoj zemlji,
da se ovako voljeni, a nedovoljeni
predamo jedno drugom.
Ako izgubim,
da ne izgubim te.
Dosta je bilo krivudanja!

Hajde,
moje čudo,
da ti i ja malo vodimo - ljubav!
Ti da si Čovek, a ja Žena.