"Zvezde" - Zorica Aćimović

Večeras za tebe sijaju zvezde.

Ispruži ruke i uzmi ih na dlanove.

Obasjaj svet oko sebe
i skupi snagu da se osmehneš.

Poželi jednu od hiljadu želja.

Poželi sreću u tuđem srcu,
poželi osmeh na tuđem licu,
poželi nežnost u svom pogledu.

Večeras za tebe sijaju zvezde.

Prepoznaj ih u mojim očima
- u suze su se pretvorile.


Proganjaju me neke ružne slike iz prošlosti, a ja nemam ničije rame na koje bih spustila glavu
i nemam ničije usne da pokupe suze sa mojih trepavica.
Kakva je svrha ljubavi u meni kada ne mogu da je dam?
Nadam se da ni suze ni smeh neće biti uzaludni,
da nežnost sa mojih dlanova neće iščileti već će uliti u nečiji život malo radosti i topline.

Radivoje Lola Djukic

"Ako čovek pošteno i objektivno porazmisli o življenju,
doći će do zaključka da su dani samo hodanje kroz sate pune besmislenog i jednolikog posla,
da su noći i spavanje obična nesvestica u kojoj i ne postojimo i da je, za svakog čoveka,
jedino pravo i značajno ono vreme pred san, oni trenuci kad sanjarimo o sebi i ljudima oko nas!

Kad legnete, pa u mašti počnete da listate stranice svojih želja,
pa evidenciju ostvarenja, pa da zamišljate kako ćete učiniti ono što morate učiniti,
kako ćete očarati osobu koja je za očaravanje,
ili pljunuti svog neprijatelja i reći mu ono što se niste setili,
ili usudili, da mu kažete…
Tek u tim večernjim sanjarenjima čovek živi svoj pravi život.

I nikada ne možete zaista upoznati čoveka, ako ne saznate šta on prevrće po glavi dok ne zaspi!“

"Aleksandrijski kvartet" - Lorens Darel

"Svestan sam da je za nas ljubavni čin bio samo mali deo celovite slike koju je projektovala duševna prisnost što je svakodnevno bujala i granala oko nas. Dok smo razgovarali neosetno bismo se približili jedno drugom sve dok se ne bismo uhvatili za ruke, ili skoro pali jedno drugom u zagrljaj: ne iz uobičajene čulnosti koja muči ljubavnike, nego kao da je telesni dodir mogao da ublaži bol istraživanja po sopstvenoj duši."

"Ponovni Susret" - Herman Hese

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko prolece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekada mirisan i raspevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

"Dovoljno daleko" - Nepoznat autor

Već sam dovoljno daleko
da možeš mirno
da me zaboraviš...
Vreme je da prestaneš
da sebe mučiš osećanjem
za koje misliš da je ljubav.
Nastavi da hodaš utabanim stazama
svoje besciljne šetnje
kroz nepreglednu šumu
tamnih vilajeta sopstvene duše.
Nema odgovora
na pitanja koja te muče,
ona koja te nije volela
zauvek ih je odnela sa sobom.
A ja više nikada
neću da ti svratim,
samo ću u ćutanju
i dalje da te pamtim.

"Ples" - Zorica Acimovic

Isključi stvarnost.
Uključi muziku
u svojoj glavi
...i zapleši.

Poništi silu
gravitacije.
Neka ti tabane
grebu oblaci
... i pleši.

Raširi krila,
znam da ih imaš.
Ne daj životu
da te koči
... i otpleši...


Eto, desi se ponekad, pa Moj mali svet zaluta u tuđu galaksiju i previše se približi nekoj tuđoj planeti privučen neobičnim bojama čudne svetlosti. Dođe do preklapanja, mešanja i ne znam šta je moje, a šta tuđe. Popucaju opne, zaštitni omotači i ne znam gde se završava moje, a počinje tuđe.
I onda, kao i svaki sudar svetova, sve se završi eksplozijom, raspadom sistema. Posle dugo lutam tražeći izgubljene delove svog sveta. Pokušavam da ih sastavim u celinu, lepim ih zrncima svetlosti, prepoznajem ih po bojama, mirisu, tragu dodira nežnosti. I uvek parče tog tuđeg sveta prepoznam kao svoje i zadržim za sebe.
Ponovo sakupljena u celinu, uvećana za tuđe što je bilo moje, sa mojim vraćenim meni što je zadržalo tuđe tragove, nastavljam da lutam galaksijom potpuno svesna da se Moj svet okreće oko mene kao ose oslonca i da drugačije ne treba da bude.
Na kraju ostaje traženje odgovora na večito pitanje: Kako uskladiti brzinu i silu privlačnosti, opstajati u blizini drugog sveta, a da te ne proguta, biti osvetljen dovoljno, a da te ne opeče?

"...Ponekad sanjam stvarnost..."

Nervozno ređam stvari na policu...
Otvaram i zatvaram ormariće...
Sve nekako radim automatski, nerazmišljajući,
a znam da ću već idućeg dana mozgati
gde sam šta stavila...
Nebo mi se spustilo do članaka,
sve čekam kad ću u oblak da ugazim pa da kažem:
Eto, i to sam uspela, zgazila sam jastuk dugin...
Mislim, prečesto i predugo mislim...
Setim se tako nekih događaja,
pa ih prevrćim po mislima kao ljutu bombonu
i sve se naslađujem onim sokom, više slatkim nego ljutim.
Mislim na tebe, na "one" dane i tako mi,
baš zbog takvih misli, onako,
samo od sebe dođe da se potpišem
umesto svojim imenom, nostalgijom....
Ja ne smem o ovome da pričam...
Nikome...
Samo ćutim i govorim što me pitaju, a o tebi niko ne pita...
Ponekad me samo savest pita, gde si, šta sad radiš
a ja se nevešta pravim i odgovaram, kako me ne zanima ...
Detinjasto je to, zar ne?..
Rekla bih kao Meša da ovu svoju priču ne počinjem s nekim posebnim razlogom...
I nema posebnog razloga, posebnog za druge, a za mene?
Najposebniji...
Čudno mi je sedeti na ovoj terasi gde nikog ne znam...
Gledam u nepoznato i čekam...
Možda će stići koja kap kiše da spere pogled, možda ću čuti glas. ....
Samo se nadam: preživeću....

"U nama su samo oči žive" - Enes Kišević

Nismo mi to
što naša tijela hoće,
i što se sada
u jednom grču lome,
mi ljubavi smo
samo dvije samoće
u životu ovom prividnome.

Ko oka dva
što zajedno gledaju,
a jedno drugo
nikada ne vide.
Ko oka dva
što sjaj prelijevaju,
i plaču,
i snivaju
stvari posve vidne.

"Jasno je, kako nisam savršena..."

Upalila sam sveću i u tišini prostora posmatram njen plamen, gotovo nepomično sedim, zamišljena...
Gubim dodir sa spoljasnjim svetom i više ne vidim i ne čujem ništa oko sebe, odlutam u tim svojim mislima, praćena oscilacijama u raspoloženju...
Muče me tolika pitanja koja se poredjaju i čekaju odgovore koje nemam ili ne želim imati...
I zašto baš ovo veče virim sebi duboko u Dušu, preispitujući svoje odluke, poteze, dela i trenutke kojima se bavim u zadnje vreme, stavljam ih na vagu i uzimam nešto od novog života, u malim količinama, no ipak ne razmišljajući dovoljno...
Ponekad me ponese želja, možda čak i sebično zagrabim, iako znam da ću na taj način poremetiti sklad...
Pitam se je li moja savest čista ili i ja imam ispod kože određenu dozu licemerja zbog čega moji snovi ponekad nisu mirni...
I jasno je kako bezgrešna nisam i kako ću posrnuti još bezbroj puta i vraćati se na taj isti put kao da se ništa dogodilo nije...
Jer, ljudski je grešiti, padati i podizati se...
Iz pepela poleteti Nebu pod oblake i strmoglavo se naći opet pod zemljom, vlažnom, teškom...
I hladnom...
Dok skupljam krhotine svoje časti, pokušavam složiti mozaik koji je oku lep, no u zavrsnici od toga nemam ništa posebno...
Dovoljno je prihvatiti nesavršenstvo na svakom životnom polju, pa tako i kod donošenja nekih, naoko bezazlenih, odluka koje će za sobom povući celi niz pitanja, iako odgovore ne želim čuti...
Jasno je, kako nisam savršena...
Niti ću to ikada biti...

Ko su prijatelji?

To su oni ljudi koji mogu da vam dođu u bilo koje doba dana ili noći...
Nemaju problem da sednu na vašu wc šolju i usput prelistaju časopis iz wc literature, i da se posle poprskaju vašim parfemom i poprave svoju šminku vašom...
I vama to, naravno, ne smeta, jer su vaši...
Oni, koji se uvek jave na telefon, i onda kad nakrivljene glave drže telefon seckajući povrće za sutrašnji ručak...
Oni, koji uvek imaju vremena za vaše velike problem...
I male...
I najmanje...
I za one probleme koji to nisu...
Oni, pred kojima hodate u majici isflekanoj od voća...
Oni, koji samo zbog vas kupe crno vino, jer vi tako volite...
I oni, koji vam prave rolat od kokosa kupujući sastojke zadnjim parama iz novčanika...
I oni, koji prave pitu s voćem, inače je niko drugi osim vas u njihovoj kući ne jede...
Oni, koji vas nazovu i plaču u slušalicu, a vi ne morate ni da pitate zašto...
Oni, koje vi nazovete i plačete....
I oni ćute i klimaju glavom s druge strane slušalice...
Oni, jednostavno znaju...
Oni, koji se ne pretvaraju da su umorni kad im je loše u životu....
Oni, koji odu na more na deset dana a vama se čini kao da su tamo već mesecima, i onda se porukate s njima do besvesti i nazad jer vam nedostaje poziv i zevanje preko slušalice...
Oni, zbog kojih pustite suze kad im ne ide dobro...
Oni, koje računate u sve zvanice, za sve praznike a za druge ako stigne...
Oni, koji s vama odu kod ginekologa i zubara i oni koji provedu noć sa vama kada vam nije dobro...
Oni, zbog kojih zima ima smisla...
I proleće...
I leto...
I jesen...
Oni, koji umeju da kritikuju i prime istu...
Oni, koji nikad ne odu...
Uvek ostaju...
Uvek su tu...
Oni koji vole bez rezerve i onda kad vas niko drugi ne voli...
To su moji ljudi i svega ih je nekoliko...
Stanu na jednu šaku....

Edvard Estlin Kamings

U kraju gde nikad nisam bio srecno izvan svakog iskustva,
tvoje oci imaju svoju tisinu.
U pokretu tvom nesto me okruzuje sto dotaci ne mogu jer je previse blisko.

Tvom pogledu neznom koji me polako zatvara
i onda kada bih tako zatvoren bio, otvarala bi me ti kao sto
prolece otvara (dodirivajuci vesto i tajanstveno) svoju prvu ruzu.
Ili ako zelis da zatvoren budem,
ja i zivot moj u istom trenu opet cemo zatvoreni biti,
kao sto srce ovoga sveta zamislja sneg koji posvuda pomalo pada.

Nista sto otkriti bismo mogli
nema moc takve krhkosti kao sto je tvoja.
I trajanje njeno
s bojom krajolika svojih pobedjuje mene,
nudeci smrt i vecnost u svakom dahu.

Ne znam sta je to u tebi sto otvara i zatvara...
ali ipak jedan deo mene pojmi da je glas tvojih ociju dublji od svih ruza.

Niko, cak ni kisa, nema tako malene ruke.

"Samo zažmuri i zamisli…"

Da se nismo sreli...
Da nisam one noći stala na taj put
što vodi do tebe,
da sam bila k'o svaka druga,
da sam bila sve, samo ne ja...

Onda ti, ne bi bio ti...
A i ne bi se ova emocija
sa mnom igrala
k'o sa lutkom od kristala...

Ali...
Ušetala sam u tvoje stepe...
Zavodilo me je sve
što je tama tvoja bojila...
Što je noć donosila...
Muzika smeha i radosti prinosila...
Kao da si znao koja nijansa...
Koja boja...
Koji pokret...
Koji damar taknuti...
Pa, pokrenuti sve...
I dalje znaš...

Samo zažmuri i zamisli...

Da se nismo sreli...
Zamisli...
Da Kosmos nam sada
novu zamku sprema...
I dalje te osećam...
I dalje sam u vazduhu
lelujava, tanana sena
na zidu što sanja
naš san iskren i željan...
I dalje te volim...
A ujeo si me na kraju...
K'o niko nikada pre
i sada moram da te odbolujem
kao bolest,
koja se samo jednom boluje
i na nju postaje imun...
A vremena nemam...
I ovo malo, što je preostalo...
Klizi...
Migolji mi se među prstima...
Potrošila sam ga
čekajući nedočekano
u svojim neodlučnostima...
Da li sam kriva
što sam želela
Da se sve kockice sklope?
Ako jesam...
Sada plaćam stare dugove...

Samo zažmuri i zamisli...

"Moje veliko slovo" - Željko Krznarić

Ti si jedno veliko slovo
u mom životu,
neoprostivo i nedužno,
namjerno i slučajno,
ti si sve.
I noćas ja se odjednom sjetim kiše
koja je pala tog popodneva.
Sjetim se tvojih očiju
iz kojih nisam izlazio
pet sati i nekoliko minuta
a za to vrijeme svijet se okretao
i ništa nije stajalo;
druga smjena je radila neumorno,
netko je u tom trenutku ljubio
i umiralo se u tih pet sati
i nekoliko minuta
a mi smo dijelili sudbinu ruže
ja s tvojim imenom na usni
i ti sa mnom.
Kiša je padala tog popodneva
znam to sigurno
jer na tvom licu je zasjala jedna kap
poput bisera
i trave su sanjale o nama.
Ti si jedno veliko slovo u mom životu
i samo sam tebe učio
kako se pobjedjuje ravnodušnost
govorio sam ti lijepo
a ustvari
ponekad sam pomislio kako bi bilo
raskopčati tvoju košulju
i ljubiti te dugo
tako dugo dok kiša ne prestane.
Ti si moje veliko slovo
veliko poglavlje jednog popodneva
i malo večernje tame.
Ti si zvijezda lutajuća
koja mi se seli iz oka u oko.
Pa sjetiš li se kako smo izašli
iz te kiše sretni,
moje veliko slovo?

"Breza na mesecini" - Dusko Trifunovic

Ja nisam tvoga kova
Tebi se samo cini.
Nisam iz tvojih snova
Breza na mesecini.

Ti zelis da se vratim
U tvoju ljubav setnu,
Da tvoju dusu shvatim,
I da me cuvas sretnu.

Ne treba meni neznost,
Ni tvojih reci svila.
Zar mogu da se vratim
Gde nikad nisam bila?

"Neznosti" - Mita Golic

Smisao reci meri se
vestinom precutkivanja
i lepotom neizgovorenog.

Sustina kazivanja samo je Tisina
onog najglasnijeg u nama,
a jedina prava vecnost
samo velicina prolaznosti.

Da li je vaznije kako To reci ili kako precutati?!

Uvek smo samo ono sto nam nedostaje
ali,
moze li ista tako da se razlikuje od nas
kao mi sami?

Nismo li samo neka granica
sustine i smisla,
ono malo beskraja izmedju nenadjenog i trazenog,
neka najcudnija pogodba Uzroka i Posledice
u izazivanju postojanja?
da li je neizvesnost - mogucnost izvesnog?
da li je sreca - ne znati mnogo...

Nista nije slucajno,
Ili je slucajno Sve?
Covek je ono sto cini
(dosada je najgluplji prigovor postojanju).

Da li je jednostavnije biti izuzetak ili pravilo?

Umetnost vode nije u izvoru,
vec u zedji,
mudrost hleba nije u psenici,
nego u gladi.

(lepota razumevanja pociva u sumnji).

Opravdanje prolaznosti je u stvaranju,
u gradjenju necega sto je najvise Ti!

Da li je sposobnost da osmislis
najlepsa umetnost postojanja?

Da li je vaznije - nadvladati daljine ili znacenja?

Ono najvece sto se moze doziveti nije vecnost,
vec Trenutak!

Lepota beskonacnosti - mudrost je konacnog.

Najvece zadovoljstvo nije u posedovanju vec davanju.
Da li je sramota biti nesrecan?

Znam:
najepse Ja nikada nece biti i jedino ja
najlepse Ovde nikada nece biti
i jedino ovde.
i Tamo je ovde
sve,
samo po sebi ponavljajuci se
ostaje neponovljeno...

Da li je postojanje - mudrost moguceg?
Da li je sreca - voleti mnogo?

"U tragovima secanja" - Nepoznati autor

U tragovima samo secanja o svemu
Svet i dalje ide svojim tokom
Trazis razloge u bilo cemu
Nase je bilo sa ogranicenim rokom.

Ne veruj duso da jos postoji
Bice lakse i meni i tebi
I nemoj misliti da se boji
Onaj ko ne ume priznati sebi.

Ubrzaj korak, ne okreci se vise
Povratak i prastanje suvisni su sada
Sve nase se ko gumicom brise
Jos jedna ljubav u zaborav pada.

Samo hrabri znaju kad da stanu
Da prekinu i kada previse boli
Ko li je izabrao pravu stranu
Onaj sto odlazi ili onaj ko voli.

U ovoj bitci pobednika nema
Svako je izubio jedan deo sebe
Sve je ovo vec ustaljena sema
Ti mozes bez mene a i ja bez tebe.

Svaki je suret, rastanka pocetak
I na to smo spremni trebali biti
Samo se zaboravimo ponekad
I tada bol u sebi ne umemo kriti.

Idi sada bez ijedne reci
Jer odavno su sve istrosene, prazne
Preko svega moramo preci
Bolji su rastanci pravi nego ljubavi lazne.

"Iluzija" - Dragana Konstantinovic

Trazili smo se po tudjim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sopstvene setve...
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzleće iznad kletve...

Ne, nisi ti iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti...

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena...
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi...?

Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

"Sto sam ja sebi" - Enes Kišević

Mene zapravo
najmanje ima
kad sam u svemu
kad sam u svima.

Samo kad sam sam
ja znam da jesam
I svemir ovaj
biva mi tijesan.

Ovako jedan
Od sebe sam vise:
I zrak sam
i onaj koji dise.

Pa ipak me nesto
vuce i tisti;
Da se razbijem
da se snistim.

Sto sam ja sebi?
Nista u svemu?
Ili sam sve
u nicemu?

"Dodje mi ponekad" - Dusan Bajski

Dodje mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Da se istecem sa njom ili
Da ostanem na dnu, da mi isperu vode
Srce i dusu.
Dodje mi ponekad
Da brojim rastajuce zvezde
I da gledam plavetnilo neba kuda
Krstare namrgodjeni oblaci.
Dodje mi ponekad
Da legnem kraj reke,
Jer obuhvata me neka luckasta tuga
Onda kad stojim i pratim
zelene talase
Od obale do obale.
Dodje mi ponekad
Da se valjam po travi
Zajedno sa senkama pasa koji laju
Na duvarskom satu,
(Sat koji ne otkucava ponoc).
Dodje mi ponekad
Da pijuckam reku od izvora
do usca,
Jer hocu da sretnem
zlatnu ribicu
I da je zamolim da mi nacrta
Svoj lik, da je ne bih izgubio
U bezdanu svojih secanja.

"Sjaj u travi" - William Wordsworth

Sada,
kada ništa na svetu ne može
vratiti dane prohujalog leta
naš sjaj u travi i blještavost sveta,
ne treba tugovati, već tražiti snage
u onom što je ostalo i s tim živeti.

Zaboravimo,
ne radi nas, ne radi zaborava
zaboravimo da smo se voleli,
da smo se svađali i
da smo bili krivi.

Požurimo,
s danima i danima što će doći,
požurimo sa shvatanjima,
sa svim što me odvaja od tebe.

Jednom,
ćeš se vratiti i ubrati cvetove
koje smo zajedno mirisali, gazili...
Ali, tvoje ruke biće prekratke,
a noge premorene da se vratiš.

Biće kasno,
možda ćemo se naći jedanput
na malom vrhu života i neizrečene tajne
hteti jedno drugome da kažemo
al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci.
Jedan skrenuti pogled biće sve
sto ćemo jedno drugome moći dati...

Zaboraviću
oči i neću posmatrati zvezde
koje me na tebe neobično podsećaju.

Ne boj se,
jednom ćeš se zaljubiti
al' ljubićeš zato što će te nešto
na toj ženi podsećati na mene.

Ne otkrivaj
svoje srce ljudima
jer u njima vlada kob i egoizam!

Život je borba
- nastoj pobediti.
Ali ako izgubiš
- ne smeš tugovati.
Cilj života je ljubav
- a ona traži žrtve.

Bio
si moje veliko proleće,
uspomena koja će dugo živeti u budućnosti,
koje ću se sećati...

Osećaću
tugu jer sam tebe volela.
Biće to ironija tuge.

Nestaće sjaja u travi.
Nestaće veličanstvenosti sveta.
Ostaće samo bleda slika
onoga što je prošlo.

"Jer...
ja stojim na glečeru, bosonoga, i telom mi ide hladan znoj...
moje su reči oštre i bolne...
ja se osvrćem za senkom kada ide ispred mojih koraka...
ja plačem, trčeći kroz gomile ljudi nedefinisanog lika bežeći od sebe...u sebe...
ja se smejem samo posmatrajući decu, životinje i prolećnu kišu...
hladne kapi na toplom asfaltu...telu...kako klize...

Ja nisam ono što u meni drugi vide, niti sam ono što kažem da jesam...
Ja sam stranac sebi....
Ja sam ništa i sve... dajem atom više
i uzimam deo duše, srca...i setno,
korak po korak, vraćam se svojim putevima..."

"Plima i Oseka"- Petar Rus

Ljubio sam te celu
Rukama
Dahom
Pogledom

I bio zaljubljen u sve...

U kosu
koja odaje raskoš tela
U trepavicu na desnom oku
U pogled odozdo
Zamućen pomalo i uvek na tajnom
(Niko sa tako malo pogleda ne vidi više)

U nos
Nema majstorske ruke
Koja može postići tu finoću izrade

U usne
Koje su uvek otvorene kao ruža
I sa uvek svežim ružom
(Na njima sam uzimao najmanje i najslađe obroke
Kojima sam se zatim danima hranio)

U vrat
Vilinski vitak i beo
Nema tog dragulja koji ne bi poželeo
Da na njemu visi

U duge pravilne lukove
Koji se dižu na bregovima tvojih dojki
Tamo sam pogledom i željom najčešće boravio
One su prošle sve
A ostale netaknute
Tvoje detinje grudi
Tvoj najnevidniji deo tela

U stomak
Gladak i hladan po površini
A ispod vatra i grč

U tvoje tišine
Kada si me znam napuštala
I ko zna gde i s kim lebdela

U tvoje bure
Koje su dolazile sasvim neočekivano
Sa nepoznatog komandnog mesta

Ti si plima
Ti si oseka
Dohvatiš sve što poželiš
I uzmakneš brzo
Da ne bi i sama bila uhvaćena

Ja sam čovek
Između plime i oseke tvoje ljubavi
Čas beskrajno bogat
A čas pusti siromah
Kome je sve blago isteklo
Kroz prste

Volim te...
I to je stvarno.

"Ja hoću da ti se dam"

Ležaćemo jedno pored drugog u nekom polumraku i pričati.
Jako tiho i blisko.
Dodirivaću te dok budeš govorila.
Nežno.
Samo jagodicama prstiju.
Ispitivaću njima tvoje lice.
Očne kapke.
Vrhove ušiju i onaj deo tačno iza njih.

Na svakom delu tvog lica zadržaću se čitavu večnost da bih kasnije kad
ne budeš pored mene i kad zatvorim oči
mogao tačno da te dočaram.

Vrat.

Ramena.

Prelaziću rukama preko celog tvog tela.

Blago.
Polako.
Nevino.
Dečije.
Ispitivaćemo i otkrivati jedno drugo.
Ljubićemo se samo vrhovima usana.

Daću ti svu nežnost ovog sveta.

Daću ti svu nevinost koju imam.

I kad budem spustio ruku na tvoje grudi i kad ona klizne izmedju tvojih
nogu, opet će sve biti potpuno nevino.
Otvaraću te kao najnežniji cvetić koji postoji.

Ti i jesi cvet.

Vreme ce stajati.
Postojaće samo nežnost.
Bliskost.
Toplina.
Ispunjenost.

Zatvoriću oči i tako zatvorenih očiju videću te isto onako jasno
kao da te
gledam.

Samo vrhovima prstiju.

I pričaćeš mi šta želiš.
Šta voliš.
Ko si.
Gde si.
Zašto si.
Govorićeš rečima, pokretima, mirisima, slutnjama.

Otkriću tada na tebi neki deo tvog tela koji će zauvek ostati moj.
Bez obzira na sve, nosiću ga u sebi i kad sećanje na nas bude samo
slatka
izmaglica.
Možda će to biti tvoj bok, možda deo leđa, možda deo butine.
Ili šake, stopala.
Ali taj deo će uvek biti samo moj,
ma sa koliko muškaraca budeš bila.

I kad budeš rešila da odeš iz mog života...

Hrabrija,
Jača,
Samouverenija,
Neranjiva,
Pomirena,
Svoja,
Slobodna,

... biću srećan.

Tebe više niko nikad neće imati.

Ja ne želim da te imam.
Ja hoću da ti se dam.

I tada ćeš znati šta je ljubav.
Shvatit ćeš da mogu da se vole samo oni koji su slobodni.
Shvatit ćeš da nema ljubavi tamo gde postoji zavisnost.

I kad nekom budeš rekla da ga voliš, govorićeš mu to puna i jaka!

"Ako se sretnemo u nekom novom životu" - Ljiljana Petrovic

Ako se sretnemo u nekom novom životu,
necu Ti oprostiti za sve besane noci
i nedovršene snove u njima.

Necu Ti oprostiti za sve neostvarene
duge šetnje pored jezera
i nedovršene price o lepim iskustvima.
Dobro znaš da volim da Te slušam.

Necu Ti oprostiti za sve neostvarene
duge šetnje parkovima
i nedovršene price o životu.
U tome smo uvek bili dobri!

Ako se sretnemo u nekom novom životu,
necu Ti oprostiti za neostvarena
putovanja u nepoznata mesta
gde su drugaciji ljudi i obicaji, lepota i predeli.
Znaš da oboje to volimo!

Necu Ti oprostiti za neodsvirane
pesme na gitari
i neodigrane igre uz pesme
koje su ispevane samo za NAS.
Znaš da bih mogla To dok ne poludim!

A više od svega,
ako se sretnemo u sledecoj reinkarnaciji,
necu Ti oprostiti
VREME kad nismo bili zajedno.

Znaš da nam ga je uvek bilo malo!

"Ne plasi se ludosti, ona ume doneti toliko radosti"

Hajde, ne plasi se ludosti
ona ume doneti toliko radosti.

Ako ti kazem, da bi veceras,
bili u stanju
otopiti snegove Kilimandzara,
ako ti kazem da bi veceras
otkrili gde je "pupak" sveta,
ako bih ti rekla da bi veceras bili u stanju,
u jednom trenu,
posetiti i Tibet i vecni Jerusalim,
da bi u nama svemir, veceras, progovarao,
ako ti kazem da bi veceras u nasem vrtu,
pink flamingose videli,
da bi veceras,
novu piramidu sagradili,
da bi bili vladari svega sto sija,
od samo jednog, jedinog dodira...
da li bi mi verovao?

Hajde, ne plasi se ludosti,
ona ume doneti toliko radosti.

Ako ti kazem, da bih veceras
postidela Markesa,
sto je napisao "Sto godina samoce",
da bih veceras, magijom ljubavi,
naterala tvoje srce da plese,
ako ti kazem da bih veceras
volela tvoj prst...tvoju nogu,
koja moj svet pokrece,
da bih veceras,
volela tvoje oci, tvoj jezik
sa kojeg bi se kotrljale
neke nezne, nespretne,
ljubavne reci,
da bih za tebe, veceras,
plesala i sa zvezdama i sa djavolom,
da li bi mi verovao?

Hajde, ne plasi se ludosti
ona ume doneti toliko radosti.

Spremacemo lososa,
u sosu od krastavaca,
utonucemo u ribu, vino, muziku
i bicemo divlji, musavi i razuzdani.
Nateracemo neke rekvijeme,
da nas oslobode svih secanja,
Bramsa cemo ustupiti onima koji pate,
dok se mi budemo kolenom dodirivali uz Baha...

Da li mi verujes?

Da li mi verujes da je noc htela
da se naruga mojoj samoci,
a ja sam te, eto opet, u nju udenula,
recju, slikom, pokretom
i ta ludost mi je donela toliko radosti!

"Voli me"

U ovoj noći kada i Bogovi ćute
Samo ja imam neodoljivu želju da pričam...
Da ispričam priču o jednom imenu...
O jednoj ljubavi...
O tome kako se svaki dan pitam
Da li sam ja izgubljena u vremenu ili gubim ovo vreme
Koje nam je dato da ga svako od nas troši na drugi...svoj način...
Napišem, pa obrišem...
Krenem jednostavnim rečima i opet brišem...
U glavi mi slike
Koje čekaju da ih pretočim u reči, ali osećam blokadu...
U Srcu...
U mislima...
U Duši...
Ne mogu...
Čak i kada Bogovi ćute,
I svoju molitvu ne upućujem njima
Upućujem je Tebi...
Najlepšu od svih molitvi...
Voli me...

"Potrebno mi je dušo" - A. Sidran

Potrebno mi je, s vremena na vreme, da verujem kako nekog volim, na cesti, neku blagu ženu po hodu prepoznajem, i trpim, kao, zbog nje. Pa kada legne noć u moju sobu, na sto i postelju – zamišljam: ona će ujutro stići, meko ključ u tužnoj bravi okrenuti, nad postelju mi se nadneti, kao majka – čist oprez u brižnom krevetu, čednost u živoj ruci, pod kojom oči otvaram, i dodirujem je, govoreći: "Potrebno mi je, dušo, s vremena na vreme, da verujem da nekog volim, i ljubim, u jutrima ovim, punim strave, a pustim..."

"I ne slutish..."

Kada mi kažeš da te zaboravim,
Svaku poru moje kože
Mrazom tuge natopiš.
I ne slutiš...

Kažeš, "Preživećeš",
Ceste su tvoje, samo kreni, mila
Snage imaš dovoljno za novi korak.
I ne slutiš...

Kada mi kažeš da na tebe
Više nikad ne pomislim,
Da od tvoga bića jednom
Zauvek ozdravim.
I ne slutiš...

Kada mi kažeš da gledaćeš izdaleka
Moje hrabre letove,
I zenom oka svoga u tišini
Slati mi pozdrave.
Kada izgovoriš, "Vreme je, mila"
I ne slutiš...

Kada mi kažeš, "Zaboravi samo",
Pratiti te neću,
Oduvek si umela sama
I ovaj put ćeš.
I ne slutiš...

Kada mi kažeš, "Ne brini",
Oči tvoje sjaje sve od ljubavi,
Samo kreni, mila,
Neko drugi će znati bolje voleti.
I ne slutiš...

Kada mi kažeš, "Preboli samo",
Ali, bez krvavih usana,
Jer tad, boleće nas oboje
Tebe Duša, mene pogled.
I ne slutiš...

Kažeš, "Misli su ti pune mene",
Ali, vreme je oduvek lečilo
Tamo gde boli jako,
Kreni i ne okreći se
Probaj okus zaborava.

Izbledeće slike i
Boli će tvoje postati sve tanje
Samo, zaboravi
I ne voli me više, mila,
Ali, nemoj ni manje...

A ti, i ne slutiš...

"Buntovnik s' razlogom" - Marina Ugrin

Pa što ako sam sanjar
I zamišljam svijet boljim no što jest,
Idealima je sudbina
da tonu i uzdižu se.

Što ako me lome vrtlozi
laži i licemjerja -
- stalnost izazova
izoštri čula!

Nek' sam čudak
Što vjeruje u sne – to reći će
oni što ne poznaju me,
To njihov je odraz u zrcalima!

Nek' sam sanjar
- sanjat ću i dalje,
U oblacima plovit ću sve više,
Nek' me lome,
Zvijezdama stremit ću
sve bliže;
Ja čudak sam
Na životnoj niti što snove niže…

"Postoji u meni..."

Postoji u meni mnogo čežnji i mnogo težnji...
I još više želja, neostvarenih maštanja i sveta iz oblaka...
Da li ću se ikada prizemljiti, ni sama ne znam?
A i ne želim...

Želim uvek biti dete, jer, jedino tako mogu
da opravdam ponekad suze u svojim očima...
Moja sloboda i moja sigurnost samo su prividni...

Uporno pokušavam da se oslobodim svoje smotanosti,
svoje stidljivosti i nesigurnosti,
ali još uvek nisam uspela da otkrijem onaj
prauzrok koji me je, eto, doveo
da se u odnosu sa ljudima ponašam tako...
Otkrijem li njega, rešiću sve...

Jedino kada pišem ja sam lav...
Inače, običan sam miš, koji pokušava da strugne
u prvu mišju rupu...

Papir je jedino bojno polje gde mi niko ništa ne može....
Ali, kada bi život bio papir, kada bi svi problemi bili od papira...
Kako bi se lako dali zgužvati...