"Samo idi" - Goran Tadić

Uvek bismo imali još nešto da kažemo,

još malo da ćutimo, da bi bilo teže,

da obećamo da ćemo se zauvek sećati ove mrve prašine,

da poverujemo da može još malo da traje,

ako neko od nas dvoje to kaže.

Samo idi.

Ne dozvoli da pitam jesi li sigurno dobro,

priželjkujući da pitaš isto, pa da se prenemažem

i priuštim ti privilegiju

da vidiš retku prirodnu pojavu, mušku suzu,

da me tešiš, jer mi je teže. Meni je uvek teže.

Nije isto onom ko oseća miris ruzmarina

i onom kome jastuk na tamjan miriše.

Samo idi.

Krastu sa rane moraš naglo trgnuti.

Zaboli jače, ali brže prođe.

Nemoj da liči na rastanak,

jer ćemo morati da ga se sećamo

i pišemo pesme, očekujući da će još nekog zaboleti

kao što boli nekog od nas dvoje.

Zanimalo te šta mi nedostaje. Dosta je bilo znatiželje.

Morao sam da te zavolim,

a sada moraš da odeš da bi saznala odgovor.

Samo idi,

jer tako treba, jer ništa ne ostavljaš,

jer ništa nisi zaboravila, jer je prošlo, jer nije bilo.

Idi, jer stara se vreća ne krpi satenom.