27 September 2011

"Ona" - Milan Djordjic


Dosla je od nekud da mi vrati nadu,
da donese srecu i ozivi snove.
Dosla je od nekud da mi vrati veru...
veru u ljubav, u andjele i u dane nove.

Recima svojim srusila je tugu,
podarila osmeh licu mom.
I kao malo dete prepustih se srcu,
i za plovih kroz mastu zajedno sa njom.

A ona tako divna, drugacija od drugih,
na polju ljubavi pruzi mi ruke...
Nezno i stidljivo rece mi tad,
"Zelim da zaustavis ove trenutke"!

Ponesen vetrom zanosa, lepote,
da zaustavim vreme nisam mog'o,
al' sasvim odlucno tad joj rekoh,
"Ne brini, bleso, bice ih jos mnogo!".

Pozvala me tad da setamo po kisi,
jer bila je srecna zbog datog obecanja.
Sa suzom u oku prihvatih njen poziv,
jer ni moja sreca ne bese nista manja.

Ona je daleko, ali ipak je kraj mene,
jer divnije stvorenje nikad nisam sreo.
I skoro da sam sasvim siguran vec,
sa njom bih mogao provesti i zivot ceo.

I sad prvi put pisem o sreci,
dok mi u oku sija nekoliko suza,
jer ona je andjeo ovozemaljski,
ona je mog zivota muza.

I zbog nje se radujem svakom novom danu,
i umesto krvi, vec, tece mi kroz vene,
i cuvacu je kao malo vode na dlanu,
samo da zauvek bude pored mene.

No comments:

Post a Comment