11 March 2011

"Vecite kukavice..."

Dobro je reći...da nismo zavisni od emocija.
Vešto ih skrivamo i gutamo, izbegavajući istinu koja nas ubija.
Trudimo se da svoju objektivnu utučenost predstavimo trenutnim
stanjima svesti bez mogućnosti da shvatimo koliko nam je teško
 priznati da smo na dnu.
Zakopani i zakovani uz jednu istu bronzanu statuu za ceo vek.
Dok negde blizu, suviše blizu, tako da možemo joj svakodnevno čuti
dah i korak kreće se ona prava osoba.
U maloj sobi bez zidova, u tami, bez mogućnosti da se pronađemo.
I onda razmišljamo:
"Da li je život suviše kratak da bi se čekalo?
Treba li pokušati ili se jednostavno prepustiti i živeti ga onako kako su
drugi rekli da treba u svojoj sujeti?!"
Možda bi trebalo prekršiti neka malena pravila svakodnevnice.
Staviti veto na tuđa mišljenja i okušati se u onome što nas naizgled ispunjava.
Čega se plašimo?
Neuspeha?
Pa, neuspeh je svaki dan proveden pored onoga zbog koga nam se
NE vrti u glavi kad stane pored nas.
Ili se možda plašimo slušajući "objektivna" mišljena nama dragih?
Ma, ne, objektivnost je subjektivna.
Istina je onakva kakvom je želimo predstaviti.
I, zašto onda ne promenimo svoju istinu i ne kažemo sebi kako mora biti?
Pa prosto, nismo zavisni od emocija.
Zato i živimo lažne živote pored pogrešnih osoba.
A sreća nam je samo emociju daleko, ali se plašimo da je uzmemo...
Večite kukavice...

No comments:

Post a Comment