05 March 2011

"...Ponekad sanjam stvarnost..."

Nervozno ređam stvari na policu...
Otvaram i zatvaram ormariće...
Sve nekako radim automatski, nerazmišljajući,
a znam da ću već idućeg dana mozgati
gde sam šta stavila...
Nebo mi se spustilo do članaka,
sve čekam kad ću u oblak da ugazim pa da kažem:
Eto, i to sam uspela, zgazila sam jastuk dugin...
Mislim, prečesto i predugo mislim...
Setim se tako nekih događaja,
pa ih prevrćim po mislima kao ljutu bombonu
i sve se naslađujem onim sokom, više slatkim nego ljutim.
Mislim na tebe, na "one" dane i tako mi,
baš zbog takvih misli, onako,
samo od sebe dođe da se potpišem
umesto svojim imenom, nostalgijom....
Ja ne smem o ovome da pričam...
Nikome...
Samo ćutim i govorim što me pitaju, a o tebi niko ne pita...
Ponekad me samo savest pita, gde si, šta sad radiš
a ja se nevešta pravim i odgovaram, kako me ne zanima ...
Detinjasto je to, zar ne?..
Rekla bih kao Meša da ovu svoju priču ne počinjem s nekim posebnim razlogom...
I nema posebnog razloga, posebnog za druge, a za mene?
Najposebniji...
Čudno mi je sedeti na ovoj terasi gde nikog ne znam...
Gledam u nepoznato i čekam...
Možda će stići koja kap kiše da spere pogled, možda ću čuti glas. ....
Samo se nadam: preživeću....

No comments:

Post a Comment