"Ples" - Zorica Acimovic

Isključi stvarnost.
Uključi muziku
u svojoj glavi
...i zapleši.

Poništi silu
gravitacije.
Neka ti tabane
grebu oblaci
... i pleši.

Raširi krila,
znam da ih imaš.
Ne daj životu
da te koči
... i otpleši...


Eto, desi se ponekad, pa Moj mali svet zaluta u tuđu galaksiju i previše se približi nekoj tuđoj planeti privučen neobičnim bojama čudne svetlosti. Dođe do preklapanja, mešanja i ne znam šta je moje, a šta tuđe. Popucaju opne, zaštitni omotači i ne znam gde se završava moje, a počinje tuđe.
I onda, kao i svaki sudar svetova, sve se završi eksplozijom, raspadom sistema. Posle dugo lutam tražeći izgubljene delove svog sveta. Pokušavam da ih sastavim u celinu, lepim ih zrncima svetlosti, prepoznajem ih po bojama, mirisu, tragu dodira nežnosti. I uvek parče tog tuđeg sveta prepoznam kao svoje i zadržim za sebe.
Ponovo sakupljena u celinu, uvećana za tuđe što je bilo moje, sa mojim vraćenim meni što je zadržalo tuđe tragove, nastavljam da lutam galaksijom potpuno svesna da se Moj svet okreće oko mene kao ose oslonca i da drugačije ne treba da bude.
Na kraju ostaje traženje odgovora na večito pitanje: Kako uskladiti brzinu i silu privlačnosti, opstajati u blizini drugog sveta, a da te ne proguta, biti osvetljen dovoljno, a da te ne opeče?