"I vredi..."

Koliko jednom čoveku treba da počne verovati drugoj osobi?
Njenim rečima, namerama?
Koliko treba opreznosti, mudrosti i snage da se učini taj prvi korak, korak ka otvaranju Duše?
Koliko vremena i kojim rečima znati da je stepen poverenja postignut?
Kažu da prvi poljubac počinje očima i da su oči ogledalo Duše.

A reči?
Reči teku kao voda i nose naše emocije.
Neko ih prima, a neko ne.
Reči su muzika Srca i Duše.
Svako od nas ima svoja iskustva, padove i uspone.

Neko se manje, a neko više puta razočarao.
Posle svakog razočarenja u čoveku neosetno niču čvrsti zidovi iza kojih je on i sve ono što sanja, želi i oseća, a ispred je sve ono što zadovoljava okolinu.
A svako od nas, hteli mi to priznati ili ne, ne želi pričati o onim istinskim stvarima koja se kriju duboko u nama, iako ona i jesu ono što smo mi.

Vremenom se stiče i osećaj osluškivanja reči i njihovih pravih namera.
Kad' čitam nečije tekstove, ja u stvari čitam tog čoveka.
On priča o sebi, ma, koliko se to pisalo u formi šale, ljubavi, bola ili svakodnevnice, tragovi njegove Duše i njegovih želja ostaju utisnuti u tekstovima.

Ima li iskrenost svoje granice?
Ne zbog nje same, nego zbog drugih.
Kada me boli, ja kažem da me boli; kada volim, ja kažem da volim; kada plačem, ja kažem, plakala sam.
Neko će se tome možda smejati, neko pomisliti da sam luda, ali neko će ipak prepoznati istinu, prihvatiti je i uzvratiti.

I tada, baš zbog tih trenutaka prihvatanja, zbog tog prekrasnog i čarobnog trenutka otvaranja Duše, (kada nema zavisti, ljubomore, sumnje, pritajenih misli), ja zaboravim na sve, postanem srećna i oduševljena kao malo dete, jer je vredelo tragati i tražiti Te...
I vredi...