11 March 2011

"Jednom cu znati" - Nepoznati autor


Jednom ću znati sa drugim trajati..
Jednom su mi rekli da osobe poput mene nikada ne nađu mir i da ceo život jure neku svoju iluziju..
Da li si ti iluzija?
Kada se tiho poklope kazaljke u mom Srcu, znam..
Ti si još uvek moja misao prva.
Više ne znam da li su ti naši trenuci bili tako veliki ili ih moja glava veliča,u ovo vreme što se poput tuge razjeda između nas.

U poslednje vreme u ćutanju nalazim mir.
Znam da ne možeš da me zamislim da ćutim,ali eto..
I ljudi se mogu, izgleda, promeniti.
Ćutim, sanjarim...
Ne, ništa veliko, ne, ništa posebno...
Čak ni tebe...
Jednostavno, uživam u zvukovima dana, u mirisu vetra, u kapima kiše, u mislima svojim.

Sve jače mi se javlja misao o odlasku nekud daleko.
Znam i gde...
A, ako odem, ići ću sama.
Samo je dovoljno da ponesem svoje uspomene i počnem svoju bajku ispočetka.
Sakriću sve svoje strahove na starom mestu, u zemlji koja više ne postoji.
Ne vredi nositi krila samo kao ukras.
Ne vredi leteti uz vetar.
Želim da znaš da se i pad broji kao let...
Neuspešan, ali let.
Poslusaj to, govori ti neiskusan letač ili iskusan padač,svejedno...
Zavisi sa koje strane posmatraš stvari.
Ne odustajem...
Kako nisam ni sklona predaji.
Ustati uvek.
Poderanog ponosa, izgrebane Duše, sa modricama na Srcu.
Važno je ustati!

Ići, uvek...
Ići dalje, dok nas Duša vodi..
Kad sve izgubi smisao, uporno ga treba tražiti.
Da bismo opravdali svoj smisao rađanja, za vazduh koji dišemo, za postojanje koje nam je dato..
"Da pošteno platimo kiriju životu",kako reče Mika.
Biramo od ponuđenog, nemamo mnogo izbora, ali konačni izbor je naš.
Tako nam je Bog namenio, tako nam je dato.
Nekom ovako,nekom onako...
A svi mislimo kako su drugi bolje prošli.
A nisu..

"Varljivo brdo je život..
I verući se uz i silazeći niz, patimo za predelima s one strane vrha,a vrh je senka, tren, senka trena.
Vrh je najveća prevara u čitavoj priči.
Čim ga dotaknemo on potone tromo, kao lubenica na vodi, i već sledećeg trenutka izroni nam za leđima, obeshrabrujuće uzvodno, plutajući kao velika crna bova koja iz nekih zvezdanih razloga obeležava to razvođe vremena koje nam je dato, vremena koje nam je udeljeno.
Danas još uveliko iščekuješ, a već sutra ti ostaje de se sećaš, i tek na kraju ukapiraš da su sve prave stvari uvek s one strane brda.."
Ne mogu,a da ne spomenem Đoleta...
Uvek me njegove reči nateraju da odlučim da ustanem.
Ne odustajem, jer pripadam onim divljim, nepomirljivim.
Ako negde postoji zemlja Nedođija, naći ću je.
Ne smem da dozvolim da mi krune Srce oni koji ga nikada nisu mogli udomiti...
A sad,dubok uzdah..
I neka mi patuljci pokažu put.

Jednom ću osvanuti drugačija...
I neću misliti na tebe.
I leptirići će, možda, ponovo igrati svoju igru hodnicima moje Duše.
Jednom...
Možda....

No comments:

Post a Comment