"Dogodi se tako - dva se bića sretnu..."

Dogodi se tako - dva se bića sretnu...
Dogodi se da ulože i vreme i strpljenje u međusobno pripitomljavanje.
I krajičkom oka, izdaleka, i jasnim pogledom oči u oči Duše se počnu prelivati.
Poteknu i bujice reči, bogati, sadržajni razgovori o bitnim, večnim temama.
Vreme se, oskudno i izmrvljeno svakodnevnošću životnih obaveza, znade - posvećeno prijateljskom blizinom - umnožiti poput ribica i hlebova u Hristovoj ruci.
Slapovi prijateljske blizine preliju se i preko krhkih posuda, u kojima nam je čuvati neprocenjivo blago prisnosti, i na sve koji se nađu u blizini, prijateljstvom blagoslovljenih bića.
Reč i govor prijateljstva rosa je što plodi suho tlo ovozemnosti...
No, kako "sve ima svoje vreme...", pa ima i "vreme govorenja" i "vreme ćutnje", tako i govor među srodnima dosegne puninu.
Kad Srca priđu dovoljno blizu, otkrije se da i nije mnoštvo reči i razgovora bilo ono što je prijatelje zbližilo.
Slap reči bio je samo povratak Izvoru, vraćanje u ćutnju, koja je zadnji izraz svake reči.
I pravim prijateljima često više ne treba ni razgovor, ni pismo, ni blizina, ni susretanje.
Duše su im nastanjene rečju koja govori u ćutnji...
Ćutnjom koja nadahnjuje njihov govor, pogled, suzu, stisak ruke, treptaj duha...
Godinama pokusavam govorenjem izgladiti nesporazume - među susedima, između znanaca, u braku, s rođenom decom...
Godinama čeznem za rečju koja će me do kraja izreći, koja će me do kraja primiti u sebe...
a ona izmiče, izmiče...
U ponekoj se reči prepoznam, za ponekom mi poleti Srce, poneka me zaboli do dna ...
A Reč se smeši...
Bliska a neizreciva, žuđena a nedokučiva, posve nama predana a nedostupnim svetlom sakrivena...
Svaki joj se dan može prići malo bliže...
Postojano...
S poverenjem...
ne žaleći vreme...
Posve blizu, vreme će dorasti do večnosti...
Poverenje do sigurnosti...
Čežnja do ispunjenja...
Reč do ćutnje...